Аутори: проф. др Љубица Васић и проф. др Јелена Лопичић Јанчић
Сажетак: У раду се анализира вијетнамски рат са међународноправног, кривичноправног и социолошког аспекта, као и његов утицај на друштво уопште. Историјски посматрано, већина ратова била је праћена кршењима међународног и кривичног права, посебно у погледу поступања према цивилном становништву, ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима. Вијетнамски рат представља један од најдрастичнијих примера систематског насиља и ратних злочина у модерној ери, при чему су бројни злочини остали без одговарајуће судске реакције, а тема је остала маргинализована у правној науци. Овај рад има за циљ да критички анализира правни оквир применљив на вијетнамски рат, као и праксу (не)санкционисања ратних злочина у том рату.
Кључне речи: Вијетнам, рат, социолошки аспект, идеологија, ратни злочини
Abstract:The paper analyzes the Vietnam war from the perspective of international law, criminal law, and sociology, as well as its broader impact on society. Historically, most wars have been accompanied by violations of international and criminal law, especially regarding the treatment of civilian population, prisoners of war, the wounded, and the sick. The Vietnam war stands as one of the most drastic examples of systematic violence and war crimes in the modern era, with many such crimes remaining without adequate judicial response, while the topic itself has been marginalized in juris prudence. This paper aims to critically examine the legal framework applicable to the Vietnam war, as well as the practice of (non-)sanctioning war crimes committed during that war.
Keywords: Vietnam, War, Sociological Aspects, Идеологѕ, War crimes
УВОД
Од самих почетака формирања првих државних заједница у античком периоду, ратови и оружани сукоби били су стални пратиоци политичке и историјске стварности. Последице ратова и оружаних сукоба су увек биле велике, првенствено у људским губицима како у животима погинулих тако и у броју рањених што представља најочигледнији и најтрагичнији аспект тих сукоба. Историјски посматрано, већину ратова и оружаних сукоба, од најстаријих времена па до данас, прате тешка кршења међународног, кривичног и ратног права, укључујући ратне злочине извршене против цивилног становништва, рањеника, болесника и ратних заробљеника.
Према визији коју је изнео Алтисер (Althusser, 2009), држава не постоји тек као неутрална творевина, већ као невидљиви диригент чији је највиши циљ да обезбеди ритмично функционисање читавог система. Њена истинска моћ не лежи само у зградама власти, већ у њеном монополу над насиљем – у легитимној сили коју дозира по потреби и користи као тиши језик присиле. Из тог центра настају и савремене технике надзора, опсервације и контроле, којима држава уноси ред, али и страх, у поредак. У контексту Вијетнамског рата, војска не може да се сагледава као пука борбена формација – она је била институција дубоко утемељена у класној хијерархији. (Vasić 2021, str.17-18) Њена политичка улога није била скривена, већ напротив, јасно исписана на знамењима – као оданост антикомунистичкој догми и конзервативној идеји била је неписани, али обавезујући закон. Неоконзервативизам, као политичко-филозофски покрет, у Сједињеним Државама израстао је у нешто више од идеологије. Он је постао архитект геополитичке визије, у којој је Америка позвана да влада светом не толико као освајач, већ као „чувар реда“, чија се хегемонија представља као добротворна мисија.
УТИЦАЈ РАТОВА НА ДРУШТВО КРОЗ ИСТОРИЈУ
У античком и средњовековном периоду није постојало универзално прихваћено међународно право, нити било каква формализована конвенција којом би се уређивала правила оружаних сукоба. Уместо тога, примењивано је међународно обичајно право, које није било стандардизовано већ је зависило од интереса и интерпретације појединачних држава. У пракси, то је значило да су велике силе често самовољно дефинисале норме понашања у рату, као и критеријуме за процену правичности конкретних сукоба. Победничке државе одређивале су исходе, укључујући и услове капитулације, територијалне уступке, контрибуције и друге облике репресивних мера према пораженима. Иако су бројни ратови тог времена били праћени масовним злочинима и огромним разарањима, одговорност за извршена кривична дела није била правно санкционисана. Није постојала институционализована пракса позивања одговорних на кривичну одговорност, нити је постојала ефикасна заштита цивилног становништва и других лица која би, по савременим правним стандардима, требало да уживају посебну правну заштиту. Још од античког доба постојале су идеје и тежње да се ратови и оружани сукоби ограниче кроз увођење одређених правила. Овим питањима бавили су се бројни интелектуалци, од филозофа и правника до државника.[1]
Патриотизам новог доба више не може да буде слепа оданост застави, граници или боји пасоша — већ мора да буде прожет широм, хуманијом лојалношћу: оданошћу самом човечанству. То је морална заповест савременог света, слоган епохе у којој глобална савест почиње да надвлада националне себичности. У том духу, књига Профит изнад људи Ноама Чомског (Noam Chomsky) издиже се као једно од кључних дела савремене критичке мисли, као оштра и немилосрдна анализа америчке идеолошке матрице која је послужила као тло за рат у Вијетнаму, али и за многе касније интервенције које су у историји остале забележене као политичке ране, а у стварности као људске трагедије. Чомски (Chomsky, 1993) почиње своју расправу од појма идеологије, али не као апстрактне категорије, већ као стварне силе која обликује свет. За њега, идеологија није ограничена само на обележене диктатуре фашизма или комунизма, већ се јавља свуда где политички говор почиње да искривљује стварност. Сваки говор који, уместо да тражи истину, пажљиво филтрира податке, ућуткује неслагање и своди јавну расправу на дозвољене оквире — тај говор је идеолошки. (Vasić, 2021, str. 19-20) Идеологија није само оно што лажно обећава, већ и оно што пажљиво прећуткује. Идеологија, по њему, није ни истина ни заблуда, већ механизам који одређује шта уопште може да се назвове истином. Ако такав приступ прихватимо као методолошку водиљу, онда би требало да се суочимо са чињеницом да ниједно друштво није имуно на идеолошки говор. Где год постоје они који говоре у име свих, а делују у корист малобројних, тамо идеологија проналази своје уточиште, без обзира на заставу, режим или политички поредак. И управо зато, критичка свест мора да остане будна, не само пред идеологијом „других“, већ и пред оном која говори на нашем језику, у наше име. (Vasić, 2021, str. 19-20)
Ипак, иако су ове идеје представљале темељне доприносе у етичком и правном разматрању рата, све до друге половине XIX века нису добиле конкретну примену у облику обавезујућих међународноправних инструмената. Године 1856. усвојена је Париска декларација која представља први покушај да се регулишу правила поморског ратовања, посебно у вези са блокадама и запленама на мору. Суштински преокрет, међутим, наступио је 1864. године са усвајањем прве Женевске конвенције, којом је утемељено право на хуман третман и медицинску заштиту рањених и болесних војника, без обзира на њихову националну припадност. (Lopičić Jančić, 2011, str. 108-114)
Овај развојни правац био је директно инспирисан страдањима у бици код Солферина и деловањем Анрија Динана (Henry Dunant), чија су хуманитарна настојања довела до оснивања Међународног комитета за помоћ рањеницима, претече Међународног комитета Црвеног крста. (Dunant, 1959) Затим Петроградска декларација из 1868. године, која је први пут забранила коришћење појединих типова муниције, као и Бриселска декларација из 1874. године, која, иако није ступила на снагу, представља важан допринос у кодификацији правила оружаних сукоба, нарочито у погледу заштите цивилног становништва. (Kalshoven, 1971, str. 46-51) Значајан допринос дао је Оксфордски приручник из 1880. године (Oxford Manual, 1880) који је Институт за међународно право формално усвојио као први систематизовани покушај утврђивања правила ратовања. (Lopičić Jančić, 2012, str. 97-100) Посебно је истакнута забрана одмазде над цивилима, увођењу казнених санкција за дела против међународног ратног права, укључујући забрану одмазде над цивилима.
Важан искорак у хуманизацији рата представљале су Хашке конференције из 1899. и 1907. године. Другом конференцијом усвојено је тринаест конвенција, укључујући IV Хашку конвенцију и Правилник о законима и обичајима рата на копну, који су кодификовали низ ограничења у вођењу рата, посебно у погледу заштите цивилног становништва, забране напада на небрањена места и колективног кажњавања. (Hague Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its Annex: Regulations, 1907) Иако су те норме потписале све велике силе, Први светски рат показао је њихову недовољну применљивост и ефикасност. (Best, 1994)
У међуратном периоду међународна заједница, под утицајем Друштва народа, усвојила је низ докумената којима се настојало ограничити средства и методе ратовања. Женевски протокол из 1925. забранио је употребу гасова и бактериолошких агенаса, (Geneva Protocol, 1925), док је Бријан-Келогов пакт из 1928. прокламативно одбацио рат као средство решавања међународних спорова. Додатно, две Женевске конвенције из 1929. године унапредиле су положај рањеника, болесника и ратних заробљеника (Geneva Convention for the Amelioration of the Condition of the Wounded and Sick in Armies in the Field, 1929; Geneva Convention relative to the Treatment of Prisoners of War, 1929), а Лондонска поморска конвенција из 1930. године покушала је да уреди питања поморског рата. Међутим, упркос правном напретку, све наведене норме грубо су прекршене избијањем Другог светског рата од стране Немачке, Италије, Јапана и њихових савезника. (Roberts&Guelff, 2000)
Током самог рата, у условима формалне правне празнине у погледу заштите цивилног становништва, Савезници су применом аналогије настојали да правила Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима из 1929. прошире и на цивиле у окупираним територијама, што указује на растућу свест о потреби институционалне заштите ове најрањивије категорије. (Forsythe, 2005, str.73-75)
Нажалост, у савременом свету ратови се настављају. Удео цивилног становништва у укупном броју жртава рата је у Првом светском рату био 5%, у Другом светском рату порастао је на 45%, у Корејском рату на 85% а у Вијетнаму на 95%. (Andrassy, 1976)
МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ И КРИВИЧНО-ПРАВНИ АСПЕКТ РАТА У ВИЈЕТНАМУ
Ниједна идеологија, ма колико богата и убедљива у свом теоријском оквиру, не тријумфује само снагом сопственог садржаја. Ниједна мисао, ниједан систем уверења не постаје друштвено жив и политички моћан једино својом унутрашњом логиком или моралним позивом. Амерички историчари, естетичари и књижевни критичари упозоравали су на једну истину која делује једноставно, али је дубоко радикална: ниједна вредност није универзално важећа, ниједан морал није по природи ствари праведан, а ниједан идејни оквир није сам по себи убедљив. Свака мисао, да би заживела као колективна стварност, мора да пронађе свој одјек у срцима и интересима одређених друштвених група. Тек када те групе — носиоци одређеног друштвеног и политичког утицаја — препознају у тој идеји нешто што их одражава, штити или уздиже, она почиње да делује, да кружи као друштвена енергија. Другим речима, идеологија не живи у апстрактном простору, већ у конкретним заједницама које јој удишу живот, дају јој језик, форму и на крају — моћ. (Vasić 2021, str. 42) Ако једна идеја жели да се попне на престо друштвене доминације, она мора да се угнезди управо тамо где настају политичке одлуке — унутар слојева који располажу институционалном снагом да те идеје преточе у законе, стратегије, или јавне вредности. Да бисмо разумели како је одређена идеологија обележила савремени ток америчке историје — нарочито у поствијетнамској ери — не можемо се да се зауставимо на именима и датумима. Морамо да погледамо дубље: у друштвену биографију самих идеја, у историју класа које су их пригрлиле, у струје које су их, често неприметно, вратиле у срж друштвеног поретка. Отуд се и поставља кључно питање: зашто су баш одређене идеје, у одређеном историјском часу, наишле на толики одјек? Зашто баш тада, у том тренутку, друштво отвара врата једној идеолошкој конструкцији, чинећи је господарем свог политичког хоризонта? Историја Сједињених Држава, ако се посматра кроз призму концепта Manifest Destiny, сведочи о једној трајној законитости: моћ да се дефинише мерило успеха, вредности, па и самог друштвеног идентитета, увек је припадала доминантној класи. У дугом низу америчке прошлости, тај друштвени слој имао је своје лице у фигури средње класе — класе која није само економски оспособљена, већ је у стању да обликује и културну мапу нације. (Vasić 2021, str. 42)
Вијетнамски рат као један од најзначајнијих оружаних сукоба током Хладног рата, представља специфичан пример несразмерне примене силе, масовног страдања цивила и контроверзне улоге међународног права у условима асиметричног ратовања. Сукоб између комунистичког Северног Вијетнама с једне стране и Јужног Вијетнама с друге стране, уз активну интервенцију Сједињених Држава и њених савезника, отворио је бројна питања из области међународног и кривичног права, укључујући заштиту цивилног становништва, рањеника, болесника и третман ратних заробљеника и примену Женевских конвенција из 1949. године. (Petković, 1965, str. 83)
Процењује се да је страдало преко четири милиона људи, од којих је већина изгубила живот током ваздушних напада изведених од стране америчких и савезничких снага. (Obrenović,1973) Посебну тежину злочинима придају акције ваздушних снага Сједињених Држава, током којих је употребљено преко седам милиона тона експлозива – количина виша него током целог Другог светског рата. (Kolendić, 1963) У тим нападима интензивно су коришћене напалм бомбе и различита хемијска средства, што је довело до трајне девастације аграрних подручја, шума и пашњака. (Vuković, 1979, str. 163-165) Последице таквих напада, укључујући контаминацију земљишта, и даље су присутне. Поред тога, утврђено је да су оружане снаге Сједињених Држава, Јужног Вијетнама и осталих савезника извршиле бројне ратне злочине над цивилима, ратним заробљеницима и рањеницима, који су често ликвидирани одмах по заробљавању. (Altman, 1978) Главнину оружаних снага у Вијетнамском рату чиниле су јединице оружаних снага Сједињених Држава, чији је број током ратних година флуктуирао између пола милиона и преко једног милиона војника на терену. У сарадњи са савезничким трупама, посебно оружаним снагама Јужног Вијетнама, америчка војска је извршила бројне тешке повреде међународног и ратног права, усмерене првенствено против рањених припадника снага Северног Вијетнама, као и против цивилног становништва. (Herring, 2002) Постоје сведочења да су многа лица ликвидирана одмах након заробљавања. Они који су преживели прво заробљавање, често су депортовани у логоре, у којима су били изложени саслушањима праћеним тешким облицима физичке и психичке тортуре, што је неретко резултирало смртним исходима. (Turse, 2013) Такви злочини изазвали су снажан одјек у светској јавности, укључујући и саме Сједињене Државе, где је значајан део становништва изражавао противљење рату кроз масовне протесте и деловање пацифистичких и антиратних покрета. (Appy, 2016, str. 147-160)
Међународна јавност је са великим негодовањем реаговала на ове догађаје. У том контексту, 1966. године у Шведској је основан Међународни трибунал за ратне злочине, познат као Раселов суд, јер је иницијативу дао филозоф Бертран Расел (Bertrand Russell,) и уз подршку писца Жан-Пола Сартра (Jean-Paul Sartre), који је током заседања у Стокхолму и Копенхагену, јавно осудио Сједињене Државе за агресију и ратне злочине извршене у Вијетнаму. Иако није имао званични правни мандат, Раселов суд представљао је значајну форму грађанске правде и међународног моралног отпора. Он је први скренуо пажњу шире јавности на систематско бомбардовање цивилних циљева, употребу хемијског оружја (нпр. Agent Orange), мучења и масакре. Раселов трибунал поставио је темеље за касније облике тзв. народних или алтернативних трибунала и утицао на развој критичке дискусије о одговорности великих сила за извршене злочине у ратовима и оружаним сукобима. (Raselov sud. Suđenje u Stokholmu i završno suđenje u Kopehagenu, 1969)
У покушају да умањи сопствену одговорност, Сједињене Државе су тврдиле да њихова војска поступа у складу са интерним правилима која забрањују вршење ратних злочина. (Paust et al, 1999) Да би се некако оправдала пред светском јавношћу за масовне ратне злочине као и да колико толико умањи одговорност, Сједињене Државе су навеле да је њихова војска поступала по свом Правилнику о ратним злочинима који забрањује извршење ратних злочина и других кривичних дела. Наведено је да „је у питању прљави рат обе зараћене стране, али постоји разлика у следећем: 1) на комунистичкој страни био је прљави рат, који је ствар званичне политике, док на страни Јужног Вијетнама и Америке прљави рат је био ствар појединачних акција, а не и службене политике и 2) појединцима на америчкој страни који су извршили ратне злочине и повреду ратног права било је суђено и били су кажњени, док на комунистичкој страни такав поступак није познат“. (Levie, 1992)
Према званичним подацима, у периоду од 1. јануара 1965. до 31. јануара 1973. евидентиран је 241 случај ратних злочина које су извршили амерички војници. (Hammond,1998) За 160 случајева, након што је спроведена истрага, констатовано је да нису у питању кривична дела, па је даљи кривични поступак обустављен. Према доступним подацима, у периоду од 1965. до 1973. године, амерички војни судови су на основу Једнообразног војног правног законика (Glahn, 1996, str. 709) осудили 201 војника за ратне злочине над вијетнамским цивилима. (Lewy, 1978, str. 324-326) Ова кривична дела укључивала су убиства, силовања, мучења и систематско уништавање имовине, чиме је грубо прекршено не само америчко, већ и међународно право о оружаним сукобима и заштити цивила. (Bilton, & Sim, 1992)
У овом раду, где је ограничена величина текста, укратко ћемо дати неколико случајева који се односе на ратне злочине извршене током Вијетнамског рата, где су лица извршила ратне злочине против лица заштићена Женевским конвенцијама из 1949, а чије су потписнице биле Сједињене Државе.[2]
Један од најпознатијих и најдрастичнијих примера ратног злочина представља масакр у селу Ми Лај, где је америчка јединица под командом поручника Вилијама Л. Келија (William L. Calley) извршила убиство око 150 цивила. Суђење Келију је одржано пред америчким војним судом у Форт Бенингу (Forth Benning, Georgia) 1971. године. Првобитно је осуђен на доживотну казну затвора, али му је казна потом ублажена на 20, па затим на 10 година затвора. На крају, 1974. године пуштен је на условну слободу, након што је провео свега три и по године у кућном притвору. Овај случај остао је један од најпознатијих симбола страдања цивилног становништва у Вијетнамском рату и изазвао је дубоке моралне и правне контроверзе широм света. (Friedman, 1972, str. 1703-1706)
Суђење воднику Волтеру Грифену (Walter Griffen) одржано је пред америчким војним судом у Сједињеним Државама у јулу 1968. године. Том приликом је осуђен за ратни злочин над цивилним становништвом и рањеницима, након што је 4. априла 1967. године издао наређење свом воду да убије ненаоружане цивиле и рањене особе у Вијетнаму током повлачења. Првобитно је осуђен на десет година затвора, али му је казна другостепеном одлуком ублажена на седам година тешког рад. (Reisman & Antoniou, 1994)
Суђење водника Шварца (Private Michael Schwartz) одржано је у Сједињеним Државама у октобру 1971. године, а оптужени је терећен за убиство шеснаест вијетнамских цивила, што је квалификовано као ратни злочин против цивилног становништва. Првостепени суд га је осудио на доживотну казну затвора, међутим, другостепени суд је, по уложеној жалби, преиначио пресуду и ублажио казну на само једну годину тешког рада. Оваква правна завршница изазвала је бројне критике у јавности и међу стручњацима, с обзиром на несразмеру између тежине извршеног дела и изречене казне у другостепеном поступку. (Wells, 1984, str. 102-105)
Случај капетана Ернеста Л. Медине (Ernest L. Medina) представља једно од најпознатијих и најконтроверзнијих суђења у вези са ратним злочинима извршеним током Вијетнамског рата. Суђење је одржано пред америчким војним судом у Форт Мекферсону, (Fort McPhersonu, Georgia) у држави Џорџија, септембра 1971. године. Медина је био оптужен за ратни злочин против цивилног становништва, који је обухватао издавање наређења својим подређенима за напад на село Ми Лаи (My Lai) у Вијетнаму. Био је оптужен и зато што је знао да су његови војници почели да убијају недужно цивилно становништво а он то није спречио, иако је могао. У тој операцији погинуло је преко 100 вијетнамских цивила. Суд је Медину ослободио 22. септембра 1971. године. Овај случај изазвао је снажне реакције како у академским круговима, тако и у широј америчкој јавности, постављајући бројна етичка и правна питања о командној одговорности, ефикасности војног правосуђа и поштовању међународног и кривичног права у савременим оружаним сукобима. (Goldstein, Marshall, Schwartz, 1979, str. 459-468)
Упркос бројним документованим ратним злочинима извршеним од стране америчких снага током Вијетнамског рата, кривична одговорност појединаца пред домаћим судовима остала је изузетно ограничена. Веома мали број америчких војника и официра био је процесуиран, а још мањи број је заиста осуђен. Посебно је значајно да у доступној америчкој правној литератури не постоје примери осуђујућих пресуда за командну одговорност, иако је управо овај правни институт првобитно развијен у Сједињеним Државама након Другог светског рата. (Bassiouni, 2013) Ова појава остаје нерешено питање у америчкој кривично-правној науци, јер се ни у научним ни у званичним изворима не даје објашњење за њено изостајање. (Parks, 1973)
Неки аутори сматрају да је америчка јавност, под утицајем трауматичних искустава из Вијетнама, била емотивно паралисана, што је онемогућило критичку и прогресивну расправу о командној одговорности и њеној примени. (Eckhardt, 1982) У том контексту, постоје претпоставке да би покретање поступака против високих војних старешина, у складу са принципима командне одговорности, произвело далекосежне политичке импликације. То би, наиме, значило признање да су злочини били системски део војне и политичке стратегије Сједињених Држава, а не појединачни ексцеси. (Chomsky, 1993) Због тога су ратни злочини извршени у Вијетнаму остали без адекватне судске санкције, чиме је целокупна истина о томе маргинализована и временом истиснута из доминантног правног и јавног дискурса. Данас, ова тема је готово потпуно одсутна из савремене америчке кривичноправне литературе.
Крај вијетнамско рата је ступио на снагу закључењем Париског мировног споразума 27. јануара 1973. године.
УТИЦАЈ ВИЈЕТНОМСКОГ РАТА НА ДРУШТВО И КУЛТУРУ У СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА
У устаљеном мишљењу, моћ се често појављује као тамна страна слободе — њена сенка, њен антипод. У политичком речнику држава са снажним институционалним апаратом, то је уобичајена представа: што је моћ већа, то је слобода мања. Ипак, када је реч о такозваној популарној моћи — моћи која извире из маса, из гласова који се не могу утишати — слобода није њена супротност, већ сестра, савезница, њен блиски одраз у огледалу борбе. Јер, шта је слобода, ако не могућност да се супротставимо терету туђег богатства и утицаја? Без те моћи — моћи отпора, пркоса, достојанства — слобода је празна љуска. Данас, борба за правду више не значи једноставно кресање државне моћи у корист демократских механизама. У савременом свету, изазвати структуре које управљају капиталом, земљом и дигиталним сферама — значи закорачити у опасност. Ти механизми власти су постали сложени, неухватљиви, често невидљиви. Али исто тако, не чинити ништа, остати нем пред неправдом, представља опасност далеко већу, опасност од друштвеног и људског закржљавања, од губитка саме идеје слободе. Историја није пука збирка догађаја; она је хроника непокорених снова. Кроз векове, људи нису ћутке прихватали беду као судбину. Вођени визијом нечег бољег, они су устајали против услова који су им били наметнути. А понекад, када неправда постане суровија од страха, када покорност више не гарантује ни голи живот, отпор се рађа као нужност, као једина преостала нада. То није само питање инстинкта, већ плод сложеног споја: гнева који тиња, наде која не одумире, и организације која даје облик ономе што је до тада било само осећај. Између беса, визије и заједништва крије се снага која покреће историју. Снага која понекад, када више нема шта да се изгуби, постаје семе преображаја. (Vasić 2021, str. 62-63)
Примера ради, кроз Бодријаров приступ анализи књижевних текстова насталих након рата у Вијетнаму поимање стварности подсећало је на игре симулакрума, или сенке онога што је некад било реално. Управо кроз ту призму сагледава се и рат у Вијетнаму, који добија облик другачији од оног уобичајеног, више него сукоб оружја и тела, он се разоткрива као сцена која има дубљу, прикривену намеру. Иза спектакла насиља, иза уигране улоге непомирљивих противника који делују као да се боре за опстанак, открива се скривено саучесништво. Јер, у основи, они нису толико непријатељи један другоме, колико саборци у заједничком подухвату: искорењивању нечег трећег, недовољно изреченог, али очигледно опасног. Циљ није победа једне стране, већ обострана, систематска ликвидација онога што претходи модерној друштвености – уништење племенских, задружних веза, облика симболичке размене, језика, самоуправљања. Рат је, дакле, средство којим се тај свет брише, не би ли се на његовим рушевинама могао изградити поредак, било комунистички, било капиталистички, свеједно. Иронија је у томе што они који рат оправдавају, могу да нађу утеху у чињеници да, иако симулакрум, он није ништа мање ужасан. Страдање је стварно, бол је телесна, а мртви – и те како стварни. Оно што је, међутим, нестало, јесте сама суштина антагонизма, некадашња идеолошка озбиљност сукоба. Уместо истинске супротности, остаје само сенка борбе – празан облик који и даље убија. (Vasić, 2020, str. 17-18)
Током седамдесетих и осамдесетих година XX века, америчка културна сцена развијала се у сенци болног наслеђа Вијетнамског рата, представљајући својеврстан наставак узаврелих шездесетих, тачније, периода обележеног политичком побуном и књижевним иновацијама које су одговарале специфичностима искустава којима се књижевност бавила. У то време, примера ради, америчко позориште било је под утицајем разноврсних сценских токова, што нам данас омогућава да анализирамо дела америчких драмских аутора из различитих теоријских перспектива, без ограничавања на строго жанровске класификације. Могло би да се нагласи да је завршетак Хладног рата довео до преиспитивања америчке улоге у свету, јер је структура њене глобалне моћи почела да се укршта са процесима ерозије сопствене националне слике. (Vasić 2021, str. 7-9)
Кристофер Бигсби (Christopher Bigsby, 1999) указује да је до седамдесетих и осамдесетих година XX века америчко позориште било под снажним утицајем политичких и културних турбуленција које су датирале из шездесетих, што је довело до значајних промена у сценској уметности. Те промене резултирале су развојем драме која се отуђује од реалистичких приказа, тежићи ка анти-реалистичким формама како би прекинула са илузијом стварности на сцени. Овај став је делио и Мартин Еслин (Martin Esslin, 1976), који наглашава да се у постмодерној драми све више експериментише са структуром приче и разградњом карактера. Ови драмски експерименти су разнолики, док неки остају блиски реалистичком моделу, други прибегавају потпуно алтернативним, нерепрезентативним средствима у циљу продубљеног тумачења актуелних друштвених и политичких појава. (Vasić, 2017, str. 368) У исто време, позориште у Сједињеним Државама почиње да преиспитује однос између аутентичности и глуме, посебно у контексту изградње и разумевања личног и колективног идентитета, што је био један од доминантних мотива током седамдесетих и осамдесетих година. Према Бигсбију (Bigsby), у овом периоду на површину избија дубоки утицај једног од најболнијих историјских догађаја у америчком искуству – утицај Вијетнамског рата. Док су политика и медији тај рат почели да сагледавају кроз процес ревизије, позориште је понудило сопствени, суштински различит митолошки одговор. Осветљавајући догађаје који су често били ван домашаја рационалног поимања и дубоко трауматични, драма је користила рат као сценску метафору, чиме је утицала на формирање идентитета како на индивидуалном тако и на друштвеном нивоу, и током самог конфликта, али и у његовој непосредној послератној етапи. (Vasić, 2021, str. 368)
Рад Ричарда Слоткина (Richard Slotkin, 1992) помаже у разумевању начина на који је Америка изменила митолошку и историјску матрицу свог националног идентитета. И док Слоткин посебно наглашава како мит о граници обликује америчку националну идеологију и историју, мање се говори о томе како сви ти фактори утичу на формирање маскулинитета. Мајкл Паренти (Michael Parenti, 1993) је истицао да, према једној хипотези, ако дође до промене у идентитету, онда се и концепт мушкости и рода генерално мења. (Vasić, 2017, str. 373-374) Историјски гледано, ставови и уметничке реакције на рат и сложене конфликте често су тумачени као начин на који појединац и друштво покушавају да се идентификују са конфликтима и позиционирају у односу на њих. У том контексту, можемо да кажемо да су се књижевна дела из овог периода развијала у постмодерном амбијенту, у коме се, како указује Фредрик Џејмсон, догађа убрзано повлачење историчности. То доводи до појаве субјекта који више није способан да на смислен начин обухвати или репрезентује сопствено искуство, остајући заробљен у пољу симулације, односно у ономе што је Сартр описао као дезинтеграцију свакодневице и њеног рационалног тока. (Vasić, 2021, str.7-9)
ЗАКЉУЧАК
Историјска искуства, од античког доба до савременог периода, сведоче о континуитету оружаних сукоба као кључног фактора у обликовању политичких и друштвених односа, али и као извора масовних страдања, посебно цивилног становништва и рањивих категорија као што су ратни заробљеници, рањеници и болесници. Вијетнамски рат представља један од најпотреснијих примера систематског кршења међународног и кривичног права у савременом добу. Учешће Сједињених Држава у Вијетнамском рату обележен је бројним инцидентима који имају карактер ратних злочина. Упркос обиљу документованих доказа, посебно у америчким медијима и научној литератури, кривична одговорност извршилаца ових дела пред америчким правосудним органима била је знатно ограничена. Већина учесника у таквим злочинима није процесуирана, док су они који јесу, често били ослобођени услед недостатка доказа или су добијали блажу казну. То, другим речима, указује не само на правне и институционалне недостатке унутар америчког система, већ и на дубљи политички и друштвени отпор суочавању са властитом одговорношћу за системске неправде. Тај отпор се огледа и у постепеном маргинализовању ове теме у правној науци и јавном дискурсу. Последично, остаје отворено питање да ли је правна заштита жртава и превенција будућих кршења могућа у условима у којима недостаје спремност државе да процесуира и сопствене структуре моћи. Зато је анализирање овог периода не само од правног и социолошког значаја, већ и од суштинске важности за даље развијање међународног и кривичног права, преиспитивање домета одговорности и афирмацију начела да ниједан појединац, без обзира на ранг, не сме бити изнад закона, јер то све утиче на друштво у целини.
[1] Међу којима су се истакли Платон(Platon), Аристотел(Aristotel), а касније Тома Аквински (Thomas Aquinas),Франциско де Виторија ( Francisco de Vitoria) Франциско де Суарез ( Francisco Suárez),Балтазар Ајала (Balthazar Ayala),Хуго Гроцијус (Hugo Grotius),Карл фон Клаузевиц (Carl von Clausewitz)
[2] Сједињене америчке државе су потписале Женевске конвенције 1949 године, а ратификовале 9. јуна 1955
Рад је изворно објављен у часопису Социолошки преглед: ВИЈЕТНАМСКИ РАТ: МЕЂУНАРОДНИ, КРИВИЧНОПРАВНИ И СОЦИОЛОШКИ АСПЕКТ/THE VIETNAM WAR: INTERNATIONAL, CRIMINAL LAW, AND SOCIOLOGICAL ASPECTS“. Belgrade, Sociološki pregled/Sociological Review, vol. LIX (2025), nо. 3, pp. 741–765
REFERENCES/ЛИТЕРАТУРА
Althusser, L. 1971. Lenin amd Philosophy and Other Essays, New York: Monthly Review Press
Altman, G. (1978). Specific Features of the Vietnamese Revolution, Belgrade: Vojnoizdavački zavod, Vojna biblioteka Savremena vojna misao. (In Serbian)
Andrassy, J. (1976). International Law. Zagreb: Školska knjiga. (In Croatian)
Appy, C. G. (2016). American Reckoning: The Vietnam War and Our National Identity. New York: Viking.
Bassiouni, M. C. (2013). Introduction to International Criminal Law (2nd ed.). Leiden: Martinus Nijhoff Publishers.
Best, G. (1994). War and Law Since 1945. Oxford: Oxford University Press.
Bigsby, C. (1999). Contemporary American Playwrights. Cambridge:. Cambridge University Press.
Bilton, M., & Sim, K. (1992). Four Hours in My Lai. London: Penguin Books.
Chomsky, N. (1993). Rethinking Camelot: JFK, the Vietnam War, and U.S. Political Culture. Boston: South End Press.
Dunant, H. (1959). A Memory of Solferino. Geneva: ICRC.
Eckhardt, W. (1982). Command Criminal Responsibility: A Plea for a Workable Standard. Military Law Review, Vol.97, (1-34) Available at: https://irlaw.umkc.edu/faculty_works/259 accessed on June, 2025
Esslin, M. 1976. An Anatomy of Drama, New York: Hill and Wang.
Forsythe, D. P. (2005). The Humanitarians: The International Committee of the Red Cross. Cambridge: Cambridge University Press.
Friedman L. (1972). The Law of War, a Documentary History Volume II, New York: Random House.
Geneva Convention for the Amelioration of the Condition of the Wounded and Sick in Armies in the Field. (1929).
Geneva Convention Relative to the Treatment of Prisoners of War. (1929).
Glahn, G. Von. (1996). Law among Nations: An Introduction to Public International Law. Boston: Allyn and Bacon Press.
Goldstein, J., Marshall, B., & Schwartz, J. (1979). The My Lai Massacre and its Cover-Up. New York.
Hague Convention (IV) Respecting the Laws and Customs of War on Land and its Annex: Regulations. (1907).
Hammond, W. M. (1998). Reporting Vietnam: Media and Military at War. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas.
Herring, G. C. (2002). America’s Longest War: The United States and Vietnam, 1950–1975. New York: McGraw-Hill.
Kalshoven, F. (1971). Belligerent Reprisals. Leyden: A. W. Sijthoff.
Kolendić, A. (1963). The Small Dirty War: The Struggle of the People of South Vietnam, Belgrade: Sedma sila. (In Serbian)
Levie, H. S. (1992). Terrorism in War: The Law of War Crimes. New Port.
Lewy, G. (1987). America in Vietnam, New York: Oxford University.
Lopičić-Jančić, J. (2011). Convention For the Amelioration of the Condition of the Wounded in Armies in the Field, Geneva, 22nd August 1864. Crimen – Časopis za krivične nauke, 1, (107–115).
Lopičić-Jančić, J. (2012). The Status of the Wounded and Sick in International and Criminal Law. Belgrade: Muzej žrtava genocida. (In Serbian)
Lopičić-Jančić, J. (2017). International legal protection of wounded, sick and medical personnel, Nacionalni interes, Časopis za nacionalna i državna pitanja No.1 Belgrade.(141-170) (In Serbian)
Obrenović, M. (1973). Crimes Accuse – Events in and around Vietnam.Novi Sad:Prosveta. (In Serbian)
Paust, J., Bassiouni, M. C., Sadat, L. N., Scharf, M. P., & Zagaris, B. (1999). International Criminal Law: Cases and Materials. Durham.
Parenti, M. (1993). Land of Idols: Political Mythology in America. New York:St. Martin’s.
Parks, W. H. (1973). Command Responsibility for War Crimes. Military Law Review, Vol.62.
Petković, R. (1965). Political Components of the Conflict in Vietnam. Međunarodni problemi, Vo.1, (81-95) (In Serbian)
Protocol for the Prohibition of the Use in War of Asphyxiating, Poisonous or Other Gases, and of Bacteriological Methods of Warfare (Geneva Protocol). (1925).
Raselov sud. (1969). Suđenje u Stokholmu i završno suđenje Kopehagenu. Beograd: Prosveta(In Serbian)
Reisman, M., & Antoniou, C. (1994). The Law of War. New York: Vintage Books.
Roberts, A., & Guelff, R. (Eds.). (2000). Documents on the Laws of War. Oxford: Oxford University Press.
Slotkin, R. (1992). Gunfighter Nation: The myth of the Frontier in Twentieth Century America. New York: Harper Collins.
The Laws of War on Land (Oxford Manual), 1880, Institute of International Law, https://ihl-databases.icrc.org
Vasić, Lj. (2020). American Political Theater. Kragujevac. Faculty of Philology and Arts. University of Kragujevac. (In Serbian)
Vasic, Lj. (2021). American post-Vietnam Male Identity. 2nd edition. Kragujevac. Faculty of Philology and Arts. University of Kragujevac. (In Serbian)
Vasić, Lj. (2017). “Theatrical response to the Vietnam War – Construction of Masculinity in the post-Vietnam America“. u: America. (eds): Dragan Bošković i Marija Lojanica. Kragujevac. Filološko-umetnički fakultet. Univerzitet u Kragujevcu. (In Serbian)
Vuković, P. (1979). Armed Interventions. Belgrade:POLITIKA. (In Serbian)
