Autor: prof. dr Ljubica Vasić

Akcenat koji svaka zemlja stavlja na bezbednost Baltičkog mora u odnosu na bezbednost Arktika varira od slučaja do slučaja. Tip O’Nil (predsednik Predstavničkog doma američkog Kongresa od 1977. do 1978. godine), bio je poznat po tome što je rekao da je: „Svaka politika zapravo lokalna politika“. Što se tiče odbrambene politike Arktika, možda je i njena bezbednost lokalnog karaktera. Finci, Šveđani i Danci prioritet daju bezbednosti Baltičkog mora jer su njihovi interesi u tom predelu najviše ugroženi. Norveška akcenat stavlja na bezbednost Arktika, posebno u svojim pomorskim i vazdušnim domenima, jer se nacija u velikoj meri oslanja na te domene ne samo zbog trgovine, već i zbog ekonomske i političke održivosti. Ustaljeni tok aktivnosti na Arktiku je promenjen, i jasno je da u skorije vreme neće da dođe do povratka na ranije načine obavljanja aktivnosti na Arktiku. Ipak, vredi pomenuti da sam Arktik ostaje područje niske napetosti i da postoje brojna globalno značajna arktička pitanja koja zahtevaju implicitnu ili eksplicitnu saradnju vlada različitih zemalja. Kada okolnosti dozvole da se ovom pitanju pristupi konstruktivno, postojaće potreba za intelektualnim pristupom ovom pitanju koji sadrži dobro informisana i inovativna promatranja samog pitanja Arktika. Stručnjaci iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD), Kine i Rusije koji se bave pitanjem Arktika, pomoći će u stvaranju mehanizama za razvoj diskusije ne bi li pružili korisnu polaznu tačku u budućnosti sa koje će se dalje posmatrati ovo pitanje.

Uslovi koji danas postoje na Arktiku značajno se razlikuju od onih koji su tamo preovladavali nakon Hladnog rata, kada su arktičke države preuzele inicijativu da stvore poseban sistem regionalne uprave pokretanjem Arctic Environmental Protection Strategy 1991. godine, a zatim krenule u uspostavljanje Arktičkog Saveta 1996. godine kao „foruma na visokom nivou” sa mandatom da promoviše „saradnju među arktičkim državama, uz učešće arktičkih domorodačkih zajednica i drugih stanovnika Arktika u vezi sa zajedničkim arktičkim pitanjima”. (Arktički savet 1996)

Dvadeset pet godina kasnije, promenljivi klimatski, politički i drugi uslovi postavljaju fundamentalna pitanja o adekvatnosti ove vizije kao osnove za rešavanje pitanja upravljanja Arktikom koja se javljaju tokom 2020-ih. Postalo je jasno da geografske širine severne hemisfere igraju ključnu ulogu u dinamici klimatskog sistema planete Zemlje. Arktička nalazišta prirodnih resursa, uključujući velike rezerve ugljovodonika, privukla su pažnju kreatora politika ne samo u arktičkim državama, već i u državama kao što je Kina i u multinacionalnim kompanijama kao što su TotalEnergies, ​​EkkonMobil i Shell. Promene u političkoj konfiguraciji međunarodne zajednice u celini povećale su tenzije između Kine, Rusije i SAD. Iako sam Arktik nije mesto teških sukoba, politika velikih sila se preliva na Arktik, postavljajući sve veća pitanja o statusu Arktika kao mirnog regiona koji je donekle odvojen od glavnog toka mnogih međunarodnih poslova. (Brigham et al. 2020)

Neki su odgovorili na ovaj razvoj događaja tako što su primenili neorealistički ili geopolitički narativ i odnosili se prema Arktiku kao novoj areni za političko nadmetanje svetskih sila. Putanja arktičkih poslova u narednim godinama biće u velikoj meri ponovo ilustrovana pod uticajem globalnih interakcija između Kine, Rusije i SAD-a te kao takva dobiće konture jedne važne regionalne arene. Ovakav diskurs primećuje se među spoljnopolitičkim analitičarima i studentima međunarodnih odnosa koji imaju ograničeno razumevanje Arktika, dok recimo sa manje poteškoća primenjuju neorealistički narativ politika velikih sila koji utiče na događaje bilo gde u svetu.

Nema sumnje da su veze između Arktika i spoljnog sveta postale jače. Ovo je tačno bez obzira da li razmišljamo o samoj pojavi klimatskih promena, dinamici dešavanja u globalnim energetskim tržištima ili naporima zemalja poput Rusije i Kine da ubrzaju promene u posleratnom svetskom poretku u kojem dominira Amerika. Međutim, bilo bi pogrešno da se dođe do zaključka da će (ponovno) pojavljivanje politike velikih sila na Arktiku obezbediti neuspeh svih napora da se unapredi međunarodna saradnja u vezi sa specifičnim arktičkim pitanjima. (Brigham et al. 2020) Rusija obnavlja i modernizuje svoje oružane snage što se percipira kao deo napora da ponovo potvrdi svoj status velike sile na globalnom nivou. S obzirom na geografski položaj Rusije, Arktik neizbežno zauzima istaknuto mesto u tim naporima. Takođe, važno je napomenuti da Rusija nije nastojala da rasporedi svoje oružane snage kako bi služile kao sredstvo za demonstriranje uticaja na aktuelna pitanja koja se tiču Arktika, što je posebna tema za diskusiju. S druge strane, Kina nastoji da opravda tvrdnju prvi put artikulisanu u izjavi njenih zvaničnika iz 2018. godine o arktičkoj politici u vezi sa tim da je i ona „država bliska Arktiku“. Do sada je, međutim, ovaj napor bio ograničen na skromna ulaganja u projekte koji uključuju eksploataciju arktičkih resursa, na sve veće interesovanje za komercijalni potencijal Severnog morskog puta i unapređenje kineskih naučnih istraživanja na Arktiku.

Za sada, zaključak je da Arktik ostaje periferno područje u pogledu politike velikih sila. Centralni fokus, recimo, kinesko-američkog strateškog nadmetanja nalazi se u Južnom i Istočnom kineskom moru, i ne proteže se dalje na sever. Nedavne ruske i američke, odnosno NATO vojne aktivnosti na Arktiku, skoncentrisane su skoro isključivo na Norveško i Barencovo more, što se pravilno posmatra kao produžetak Severnog Atlantika. Ove oblasti osetljive strateške konkurencije nemaju praktično ništa zajedničko. Konkurenti ne utiču na jezgro Arktika, koje će ostati nepristupačno za konvencionalne pomorske operacije, osim u retkim slučajevima kada glavni igrači ulože velika sredstva u specijalne kapacitete sa ciljem da, konsekvnetno, omoguće održivo funkcionisanje u teškim uslovima. (Zagorski 2020) Sve u svemu, međunarodni odnosi „novog“ Arktika teško da mogu da se usklade sa vizijom Arktičkog saveta da „[su] ovaj region pretvorili u područje jedinstvene međunarodne saradnje, zapravo pretvarajući Arktik u oazu miroljubive saradnje u sistemu međunarodne politike. Prema mišljenju istraživača sa Polarnog instituta, ideja o arktičkoj izuzetnosti nije od pomoći ako se posmatra kao osnova za rešavanje arktičkih pitanja danas. Politika velikih sila biće istaknuta karakteristika međunarodnih odnosa na Arktiku tokom narednih godina. Ipak, to ne znači da će uticaj povećanog stepena bezbednosti pretvoriti Arktik u zonu sukoba, sprečavajući težnju za saradnjom u pogledu niza specifičnih, ali izuzetno značajnih pitanja koja se pojavljuju na Arktiku tokom prvih decenija 20. veka.

Tekst je proizvod istraživanja zasnovanog na teoretskim i medotološkim promišljanjima i javno dostupnim podacima, i ne predstavlja stav ustanove u kojoj je autorka zaposlena.

 

Izvor: Polar Institute