Kada je reč o Rolanu Bartu, govorimo o piscu koji nikada nije umeo da bude statičan. Njegove reči beže, dela su mu neuhvatljiva, pogotovo kada je reč o Fragmentima ljubavnog diskursa. Tu navodi listu fragmenata izvučenih ili iz književnosti ili iz njegovih sopstvenih misli, i naziva ih figurama – gestovima kojima se služe zaljubljeni.
Ko je ikada bio zaljubljen, shvatiće da je Bart hteo da kaže da je potreban ljubavni osećaj da bismo uspostavili figure. Niko od vas neće da traži da te figure shvatutet i niko ih vam ne može objasniti, osim vas samih. Bart kaže da je ljubavni diskurs krajnje osamljen. Dakle, ostajete sami sa svojim mislima.
Zaljubljeni nikada nije subjekt sam po sebi, razumljiiv i dostižan. On je pre svega nerazumljiv, nedostupan metajeziku , traži da se o njemu govori običnim rečima, krhotinama diskursa koje Bart naziva figurama. Figure su prepoznatljive, omeđene kao znakovi ali ih vidiš kao sliku ili priču ž, kad god neko priča o zaljubljenosti a ti kažeš: Znam, tamo sam već bio. Figure poput: Odsutnost, Kvarenje, Teskoba, Čekanje, Ispunjenje, Dodiri, Telo, Sjedinjenje, smenjuju se bez ikakvog redosleda. Ti ćeš pre iskusiti čekanje nego dodire, a on je juče iskusio sjedinjenje pre ikakve ljubavi. Figure ne pripadaju fabuli, nedostižne su ako nisu doživljenei subjekt uvek ostaje u čekanju, kad se pitaš: Šta sledi?
Šta bi jedna knjiga iz 1977. godine imala zajedničko sa današnjim ljubavnim diskursom? Ljubav se nije promenila? Nije ni lice.
Bez obzira kroz koju figuru subjekt prolazi, uvek gleda u lice . Čak i kad je objekt odsutan, njegovo lice se pojavljuje imaginarno u mislima, ne dopustajući subjektu da ga zaboravi. Šta je slika kada Bart govori o njoj?
Joč bolje: Šta je licekada Bart ili svaki zaljubljeni govori o njemu? Lice je ono što ti se prvo otkriva. Preko lica spoznaješ ko ti stoji nasuprot. Lice ti otvara ono beskonačno. S takvim licem ti možeč da radiš šta god poželiš, imati ga u mislima, više ga nikada ne videti, ne voleti ga i izbor često ostaje samo na tvom diskursu osećaja. Ako voliš, prihvataš lice drugoga kao nešto što ti govori, bez potrebe za rečima, ali i dalje ti izmiče, jer je dostižno. Zato je i beskonačno.
S tim licem ćeš biti u odnosu.
Gledanje lica na duge staze ima aplitude. Problemi nastaju kada se lice odmakne, kao kad stojiš ispod lampe, a baš tu je najmračnije mesto. Treba odstojanje, i kada ga napraviš, vidiš bolju sliku. Tada se otvara ono što pre nisi video. Šta ako se to lice pojavi u slici koja ruši? Nije bitno kako i šta ruši , jer srušiće tebe i sve tvoje diskurse koje si prošao kako bi bio voljeno lice kroz Čekanje, Odsutnost i Noć. Bartu pomaže Verterovo stanje kada vidi Šarlotu i Alberta kako razgovaraju, nagnuti jedno prema drugom. Verter dobro zna da je Šarlota obećana Albertu… ali mu žmarci prolaze celim telom kada je Albert zagrli oko struka. I Verter je, kao što si i ti (ili ja), bio isključen. Ta slika, jednako kao i ono nedostižno i beskonačno licega je isterala iz kruga bliskosti i on mu više nije pripadao. Ono isto lice postaje nepoznati, više nije integrisano u tvoje Ja, iako nekad čvrsto smatrano takvim. Ti odjednom nalaziš opis samog sebe pod trećim licem, kao licem koje ne govori o sebi niti mu je govor upućen. To je slika koja tebi čini loše, ali Bart će reći – takva slika nije zla, nego jadna slika, jer ona pokazuje drugog uhvačenog u plitkosti.
I tada počinje Kvarenje. Bart će to opisati kao Kratkotrajno pojavljivanje protiv-slike ljubljenog objekta u ljubavnom polju. Zbog nepoznatih događaja ili jedva primetnih osobina, subjekt vidi kako se lepa Slika odjednom kvari i ruši. Ovde upotrebljava figuru mrtvog čoveka. On je još uvek izgleda kao da je živ, tela netaknutog, ali bila je tu samo jedna tačkica na nosu koja je dala prvi znak. Slika počinje da se raspada. I ništa više nije taknuto, ali slika lica više nije ista. Ono lepo lice koje si gledao otpošetka, ono isto koje je bilo beskonačno, sada ima tačku kvarenja. I upadaš u novi diskurs koji te užasava, drugi je običan! I on može propasti, i on ima materijalno lice, ne vidiš ono uzvišeno, koje ti je imaginarno dolazilo u misli, čak i kada nije bilo blizu tebe. Ostaje gola činjenica da si se prevario u licu kada si ga zamišljao bezgrešnog i kada si smatrao da je tvoje. Obuzima te živahna začaranost. Ne možeš skrenuti pogled, kao paralizovan si a potpuno budan. Posredi je ekstremni teatar a ti si samo statista.
To nije filozfija, to je ono „Da“ koje izgovara Ču kada ga pitaju koja je jedina i poslednja reč istine. Slika se kvari ako si je video, jer imaginarno nema temelj da se jednog dana ogadilo. Lice koje si video, koje ti je ostalo u mislima čak i kad je odsutno, ono dobija tačkicu na nosu i tek tada vidiš da lice više nije živo.
