Autor: prof. dr Ljubica Vasić

Nejednaku moć između muškaraca (kao grupe) i žena (kao grupe) održava više faktora – strah muškaraca od gubitka privilegija, strah muškaraca za njihovu muževnost, reakcionarna uverenja koja se selektivno izvlače iz religije, rigidnost institucija kao što je vojska. Svaka od ovih „podrška“ nejednakosti može se dovesti u pitanje. Rodno osvešćeni muškarci su od ključne važnosti u tranziciji prema većoj rodnoj ravnopravnosti. Muškarci su „čuvari“ koji imaju pristup resursima, moći i veštinama koje mogu biti važne za društvenu promenu. Neoliberalizam je odigrao bitnu ulogu u konstrukciji roda, odnosno u konstrukciji maskuliniteta.
Pođemo li od pretpostavke da rodne konstrukcije počivaju na određenim društvenim strukturama, onda, logično, možemo slobodno tvrditi da neoliberalizam u velikoj meri utiče na konstruisanje roda. U društvu su prisutne mnogobrojne diferencijacije koje se ne odnose samo na muškost i ženstvenost, već se grade i unutar jedne polne/rodne grupe – što je ujedno i centralna misao koja govori da razlike među muškarcima, među ženama, kao i razlike između muškaraca i žena svakodnevno dobijaju nov oblik. To se najjasnije može uočiti na primeru telesnosti, fenomenu koji se upravo usled uticaja neoliberalizma aktivno i rapidno menja, posebno kada se sagleda u odnosu na tzv. zlatne godine kapitalizma i teške industrije, kada je muškarac imao zadatak da se predstavi kao jak, dakle kad je trebalo da igra ulogu snažnog i moćnog subjekta.
Neoliberalizam, kao društveni konstrukt koji je uticao i na menjanje statusa srednje američke klase, naročito nakon Vijetnama, predstavlja dominantnu, maskulinu ideologiju koja uređuje globalne odnose. Mehanizmi diskriminacije su i danas u svojoj suštini gotovo nepromenjeni, bez obzira na paradigmatske promene koje razlikuju modernu i postmodernu državu. Oduvek je postojala tradicija kritike države, bez obzira je li kritika dolazila od levičara, marksista, desničara, postmodernista – kako bilo, njihove kritike su oduvek bile usmerene na državu. Sudeći po tome, iz današnje perspektive bi se moglo reći da se motivacija koja je proizvela sve te kritike uveliko razlikuje od onoga što je kritikom postignuto. Paradoksalno, kritika države je proizvela otvaranje društvenih pora u koje se vrlo lukavo uvukla neoliberalna politika. Takođe, veoma je važno razložiti viđenja uloge muškarca i identiteta, koji su zajedno definisani kao muškost (maskulinitet). Naime, maskulinitet, ili bolje reći maskuliniteti ispoljavaju se na različite načine jer je to kompleksan fenomen. Maskulinitet je često udružen sa karakteristikama kakve su agresivnost, konkurencija, dominacija, borba, snaga i kontrola. Ove karakteristike rezultat su različitih kombinacija bioloških, kulturnih i društvenih uticaja, i povezani su sa našim shvatanjem moći u društvu. Teško je determinisati uticaj svakog od ovih faktora na postojeću rodnu nejednakost i nasilje. Mnogo je važnije razumevanje koje će dovesti do stvaranja okvira kroz koji može da se postigne rodni status quo.
Fokusiranjem na maskulinitet, koncept roda postaje vidljiv i relevantan za muškarce. On čini muškarce svesnijim na rod. Time, rod postaje nešto što se reflektuje na život muškaraca (ali i na život žena), pa sve to predstavlja prvi korak u pronalaženju rodne nejednakosti, pa čak i eliminaciji nasilja nad ženama. Efekat demaskulinizacije moći može biti izveden jedino ako je nagrižena tradicionalna muška uloga: značenja uloge muškarca u porodici ili drugim društvenim zajednicama. Sledstveno tome, muškarac može da oseti refleks njegovog maskuliniteta na razne načine, na primer: kroz neodgovorno seksualno ponašanje ili nasilje u porodici.
Muškost određuju slike, vrednosti, interesi aktivnosti koje su važne za uspešno postignuće muške zrelosti u američkoj kulturi. To je ono što pravi muškarci poseduju, i što ženama i mekušcima nedostaje. Idealizovani američki imidž muškosti dominira u medijima, reklamnoj i filmskoj industriji i taj promovisani skup povezanih normi ponašanja je prinudan – on pritiska muškarce da se prilagode, baš kao što norme koje određuju ženstvenost primoravaju žene.
Danas se može primetiti da savremena američka književna dela belog muškarca često prikazuju kao žrtvu. Ukoliko postavimo pitanje zašto je to danas slučaj, uzevši u obzir da beli muškarci još uvek poseduju veću moć nego bilo koja društvena grupa u Americi, knjiga Dejvida Savrana Taking It Like a Man: White Masculinity, Masochism, and Contemporary American Culture pružiće nam određene odgovore. Ova Savranova knjiga proizvod je petogodišnjeg istraživanja srži mazohizma u okviru muške samo-reprezentacije. Naslov knjige najavljuje Savranovu glavnu preokupaciju: zašto maskulinitet nije u funkciji društvene ili kulturne umešnosti već se odnosi na stanje u kojem je pojedinac „podčinjen, zlostavljan, pa čak i mučen“. Za razliku od feminizma, koji muškarci vide kao prirodno i nenametljivo stanje, maskulinitet (posebno kod belih muškaraca) podrazumeva neprekidan napor da se zadovolje zahtevi onoga što zapravo ideja o belom muškarcu podrazumeva. Savranovi argumenti su potkrepljeni solidnim analizama različitih tipova američke fikcije. Uprkos njegovom obeshrabrenju kada je američka drama u pitanju, Savran zastupa ideju o tome da američko pozorište još uvek predstavlja glavni kulturni trend u SAD-u, uključujući tu i definiciju maskuliniteta. U okviru širokog obima analiziranih tekstova, on kao žarište zbivanja određuje Living teatar.
Savran smatra da su američki beli muškarci izgubili svoju moć negde pred kraj Drugog svetskog rata te da zbog toga mnogi imaju razlog da se osećaju kao žrtve. Međutim, glavna teza odnosi se na to da oni svoj osećaj gubitka zapravo samo pogrešno usmeravaju. Umesto da se okrenu protiv ugnjetačkog patrijarhalnog sistema koji su sami stvorili, muškarci za svoje nedostatke nepravedno okrivljuju određene rodne i manjinske grupe koje se samo bore za svoja prava. Savranova glavna preokupacija svodi se na pitanje zašto je propala radikalna ideja o hipsterima (beloj omladini srednje klase) iz 50-tih godina 20. veka, pa je zbog toga došlo do žrtvovanja belog muškarca. Kao okvir koristi rodne i kulturne studije, dopunjene Frojdovom psihoanalizom. Savran svoje istraživanje posmatra kao pokušaj da psihoanalizu uposli u korist istorijskog projekta, odbacujući aistoricizam Frojdovih sledbenika, poput kulturne analitičarke Kaje Silverman. Savran upotrebu psihoanalize opravdava na osnovu toga što smatra da je ova nauka najbolje oruđe za analiziranje pojmova kao što je rodna identifikacija. Stoga, evolucija maskuliniteta poslednjih nekoliko decenija može se posmatrati na osnovu toga kako se identifikacioni pojmovi odnose prema esenciji muške psihe, prema Frojdu. Oslanjajući se na Frojda, Savran zagovara ideju da „mazohizam funkcioniše kao sredstvo kulturne reprodukcije koja istovremeno otkriva i sakriva homoeroticizam koji prožima i patrijarhalne i muške homosocijalne odnose“.
Njegovi opisi i interpretacije mehanizama, koji konstruišu belog muškarca kao žrtvu, funkcionišu na istoj ravni. Pored tendencije da insistira na argumentima koji su već u potpunosti iskorišćeni, njegova knjiga je izložena ogromnom uticaju koju poseduje Savranova kombinacija istorije i psihoanalize. Njegov stav posebno je problematičan kada je u pitanju razdoblje od 70-tih do 90-tih godina prošloga veka. Možda je u pravu kada kaže da ovaj period odgovara jedinstvenom načinu prikazivanja žrtvenih belih muškaraca pre kao centralne nego kao marginalizovane figure. Međutim, na primer, Suzan Džefords jasno je napravila razliku između mekih tela Karterove ere i tvrdog reganovskog maskuliniteta u svojoj knjizi Tvrda tela. Savran meka i tvrda tela vidi kao aspekte muške sopstvene požrtvovanosti, ali, svakako, američki beli muškarac posle hladnog rata 1999. godine nije isti kao muškarac koji se upravo vratio iz rata u Vijetnamu.
Seksualno i fizičko zlostavljanje ukazivalo je na porast patrijarhalnih ugnjetača ili je pak pravdalo žrtvovanje zlostavljanog belog muškarca baš u kasnim 70-tim godinama prošloga veka, u periodu koji se podudara sa porastom požrtvovanih muškaraca, prema Savranu. Ovo zapravo opravdava njegovu upotrebu psihoanalize jer se muškarci još uvek na teži način uče tome da budu muškarci posredstvom roditeljske figure koja ukazuje na to da je kazna opravdano sredstvo disciplinovanja. Bez obzira na to što Savran uzima u obzir da su sadizam i mazohizam srodni konstrukti u definisanju patrijarhata, on nekako zanemaruje činjenicu da sve veći porast slučajeva zlostavljanja poslednjih nekoliko decenija utiče na stvaranje slike američkog maskuliniteta kako u stvarnom životu tako i u književnosti.
Savran nudi imaginarnu političku angažovanost kao rešenje za belog muškarca. Prema njegovom mišljenju, samo „marksistički humanizam može da transformiše materijalne okolnosti koje su zapravo i stvorile mazohistički maskulinitet“. Stoga, ispostavlja se da je rod (a možda i rasa) sredstvo u službi klase. Savranov stav o radikalnoj rekonstrukciji klase i rodnih uloga izgleda da iziskuje revoluciju u kreativnoj mašti koja vodi ka stvarnoj političkoj promeni. Postavlja se pitanje kako je to zapravo moguće izvesti. Prvi korak uključuje svest o tome da je promena potrebna. Međutim, ukoliko je mehanizam koji muškarcima pruža moć dovoljno jasan, onda mehanizam koji muškarce navodi da se svojevoljno odreknu dela svoje moći bez da se osećaju radikalno uskraćenim za tu istu moć još uvek nije u potpunosti shvaćen. Možda je potpuno utopijski, čak se može reći i naivno, očekivati od jedne dominantne grupe da se odrekne svoje moći. Potrebno je mnogo hrabrosti da pojedinac prihvati činjenicu da nije u pravu i možda je neophodno apelovati na njegovu spremnost da tu činjenicu „prihvati kao muškarac“ kako bi različite požrtvovane muškarce ubedio da maskulinitet svoju moć crpi iz samog sebe.

Tekst je odlomak iz knjige Američki postvijetnamski muški identitet autora Ljubice Vasić.