Autor: prof. dr Ljubica Vasić
Tokom 60-tih i 70-tih godina 20. veka dominirao je ideološki terorizam u zemljama Zapadne Evrope. On je svoj koren imao u ideološkom identitetu. To je bilo vreme „revolucionarnog levičarskog pokreta“ u Zapadnoj Evropi, ali i u SAD-u koji se borio protiv nejednakosti u društvu, rata u Vijetnamu, eksploatacije i dominacije nad zemljama „trećeg sveta“. Svoj lični i kolektivni identitet pojedinci su pronalazili u „antiimperijalizmu“, u zahtevu za veću društvenu pravdu, ukazivanje na ekonomsku ekspolataciju i društvenu nejednakost, u zahtevu za reformama u politici, kulturi i obrazovanju. Revolucionarna, levičarska energija usmerila se u dva pravca. Jedan je vodio ka stvaranju brojnih kontrakulturnih pokreta (hipi, pank, rok, pop, bit) a kasnije i novih društvenih pokreta (studentski, feministički, mirovni), a drugi pravac je vodio ka stvaranju raznih ideoloških, „revolucionarnih“ i „levičarskih“ grupa i pokreta. Majkl Parenti piše da dok su jedni tražili identitet kroz alternativne kulturne tokove, nenasilnim putem zahtevali da budu shvaćeni, uvaženi i uključeni u društvo, drugi su krenuli da putem nasilja, rušenja i ubijanja pronađu svoj „levičarski“ i „revolucionarni“ identitet i da, inspirisani idejama marksizma, čegevarizma i drugih revolucionarnih i komunističkih ideja i pokreta, kroz stvaranje straha i haosa zahtevaju promene u društvu i u tome nađu smisao života i delovanja.
Sjedinjene Američke Države su svetski lider u razvijanju konzervativne ideologije. Ta ideologija se zasniva, kao što je prethodno rečeno, na fundamentalnim vrednostima porodice i nacionalnog interesa. Upravo su američki teoretičari proširili pojam nacionalnog interesa u savremenoj politici, tako da se danas, zahvaljujući njima, govori o projektovanju nacionalnog interesa u druge geopolitičke teatre a radi uspostavljanja ideološkog identiteta. Dakle, pojam nacije i nacionalnog interesa ideološki su strani američkoj političkoj kulturi. Ostale konzervativne vrednosti, poput tržišne ekonomije, zaštite privatnog vlasništva i privatnosti individualnih građana, čine samo srce savremenog američkog društva. U ovim aspektima, Amerikanci su dali najveći doprinos demokratskoj političkoj kulturi.
Ideološki terorizam nije inspirisan samo levičarskim i revolucionarnim idejama već i „desničarskom“ ideologijom, koja obeležava neravnopravnost polova, netoleranciju prema novim kulturnim tokovima, suprotstavljanje abortusu, ignorisanje siromaštva i socijalne nejednakosti, povećanje naoružanja, težak položaj imigranata. „Nova desnica“, „moralna većina“ i terorizam uzajamno se podstiču, deluju po zakonu „spojenih posuda“. Desnica sputava pluralizam, toleranciju i multikulturalnost, sumnjiči određene ideologije i verske pokrete što izaziva terorističke akcije s ciljem odbrane identiteta.
Pojam „kulturnog identiteta“, pogrešno shvaćen od strane pripadnika određenih društvenih slojeva, nije nimalo bezazlen. Sa društvene tačke gledišta, on je veštački. Međutim, kada se posmatra iz političke perspektive, vidimo da on ugrožava najdragocenije dostignuće čovečanstva: slobodu. Koncept identiteta, osim kada se primenjuje samo na pojedince i ni na šta drugo, inherentno je redukcionistički i dehumanizujući, on je jedna ideološka apstrakcija izvučena iz svega onoga što je originalno i kreativno u ljudskom biću, svega onoga što je nametnuto nasleđem, geografijom ili društvenim pritiskom. Istinski identitet proističe iz sposobnosti ljudskih bića da se odupru takvim pritiscima i da im suprotstave slobodne postupke koje sami izmisle.
S druge strane, pojam „kolektivnog identiteta“ je ideološki konstrukt i osnova nacionalizma. Po mišljenju mnogih antropologa, kolektivni identitet nije istina čak ni kod najarhaičnijih ljudskih zajednica. Praktikovanje istih postupaka i običaja može da bude od velikog značaja za odbranu jedne društvene grupe, ali uvek preostane i jedna široka margina inicijative i kreativnosti među članovima grupe, a individualne razlike preovladavaju nad kolektivnim crtama čim se počne sa razmatranjem nekog pojedinca kao takvog, a ne kao člana koji je puki periferni element jednog kolektiviteta. Globalizacija radikalno širi i stavlja na raspolaganje svim građanima ove planete mogućnost da svako konstruiše svoj lični kulturni identitet, svojom sopstvenom voljnom akcijom, u skladu sa svojim preferencijama i intimnim motivacijama. U ovom smislu, globalizacija se može shvatiti kao pozitivna strana istorije jer ona neprimetno širi horizonte individualne slobode, dok s druge strane stoji liberalizam.
Formiranje maskuliniteta
Prvi udarac liberalnom konsenzusu zadao je pokret za zaštitu ljudskih prava, pokret za zaštitu prava homoseksualaca, i drugi talas feminizma. Ovi događaji poklapaju se sa anti-mitom o granici. Slotkinov rad pomaže u razumevanju načina na koji je Amerika izmenila mitsku i istorijsku matricu svog nacionalnog identiteta. Demonstracije, građanska neposlušnost podstakle su Džonsonovu administraciju da formira Nacionalnu komisiju za prevenciju nasilja, koja je u junu 1969. podnela izveštaj. U tom trenutku, mnogi pripadnici akademskog sveta počeli su mnogo više pažnje da poklanjaju anti-mitu o Americi, koji je polako vodio ka gubitku nacionalnog identiteta. Slotkin je spomenuti izveštaj doživeo kao još jedan pokušaj transformacije mita sa ciljem legitimnog zataškavanja nasilja. Pokušaj Komisije da preformuliše mitsku istoriju u stvari je najviše izazvalo razdor u nacionalnom poretku. Ostale mere, kao što su pokreti za zaštitu prava građana uslovile su razvoj ideologije multikulturalizma, koja se do dana današnjih takmiči za prevlast sa liberalnim kosmopolitizmom. I dok Slotkin posebnu pažnju poklanja tome kako mit o granici utiče na američku nacionalnu ideologiju i istoriju, malo toga kaže o tome kako svi oni utiču na formiranje maskuliniteta. Prema jednoj hipotezi, ukoliko se identitet menja, generalno se menja i pojam maskuliniteta i roda.
Naučnici Stiven V. Vajthed i Majkl S. Kimel značajno su doprineli razvoju sociologije maskuliniteta. Pro-feministički orijentisani, potkrepljeni poststrukturalističkim, postmodernim perspektivama, obojica prihvataju učenje feminističkog diskursa, videvši u njemu potencijal za razvoj maskuliniteta. Pro-feministički orijentisani muškarci vide u feminizmu ne samo promenu u etičkom imperativu, već i uslov da se ta promena dogodi: „Feminizam se svodi na transformaciju, kako za žene tako i za muškarce… Zato što feminizam radi na transformaciji odnosa između žene i muškarca. U Vajthedovoj opširnoj teoriji o formiranju roda pod nazivom Muškarci i maskulinitet, kategorije „muškaraca“ i „žena“ postoje, prema definiciji, samo u odnosu jednih na druge. Oni nisu konceptualizovani u svom biološkom smislu, već kao političke kategorije, spojene u materijalizovanu i ličnu moć. Oba teoretičara se slažu da je adekvatnije govoriti o skupu različitih oblika maskuliniteta, nego odnositi se prema njemu u jednini. To posebno važi za period postmodernizma u kojem raste nepoverenje prema tradicionalnim modelima maskuliniteta.
Najvažniji aspekt Vajthedovog rada jeste njegov koncept pojma maskuliniteta i koncept ontologije maskuliniteta. Oslanjajući se na poststrukturalističko pravilo da nijedno ljudsko biće ne može da egzistira izvan granica diskursa, Vajthedov „pojam maskuliniteta“ kontekstualizuje muškarca u okviru različitih rodnih, kulturoloških saznanja i istina koji oblikuju živote muških.
Drugi koncept, koji proističe iz Delezove i Gatarijeve teorije, jeste Vajthedova ontologija maskuliniteta. Ova teorija zasniva se na premisi da je sopstvo zapravo mnogostruko, nestabilno i kontingentno, te na činjenici koja vodi ka egzistencijalnoj krizi proistekloj iz sumnje u posedovanje biološke suštine. Delez opisuje Ničeovu „volju za moć“ kao volju pojedinca da postane centar moći koji omogućuje telu da se transponuje i povezuje, kako prostorno tako i vremenski. Koncept ontologije objašnjava želju za unutrašnjom celinom koje stabilizuje rodni identitet i vodi pojedinca ka tome da se definiše kao muškarac sa svim osobinama karakterističnim za taj pol. Stoga, u skladu sa prethodno rečenim, može se razumeti napor da se idealizuje i/ili dostigne jedinstveni maskulinitet kao iluzija koja proističe iz unutrašnjosti bića, dok narativna strana takvog jednog identiteta, konceptualizovanog u liku, recimo kauboja, predstavlja iluzorni simbol celovitosti bića.
Različiti muški pokreti u SAD-u koji uključuju mitopoetske muške pokrete, između ostalih, dele zajedničko uverenje da postoji unutrašnja suština maskuliniteta, bilo da je ona bogom dana ili biološki uslovljena, ili pak nepristupačna poput nesvesnog jungovskog arhetipa. Vajthed kritikuje ove pokrete jer se ne zasnivaju u potpunosti na društvenim naukama te ostaju uskraćeni za mišljenje akademskog sveta. Vajthed i Kimel su se po mnogo čemu slagali. Obojica su primetili da potreba za unutrašnjom suštinom maskuliniteta ili muškosti proističe iz duboke egzistencijalne krize. Ova kriza se obično artikulisala kroz retorike „krize maskuliniteta“, kulturološkog stanja izazvanog gore navedenim pokretima. Jedna od mana ove „krize maskuliniteta“ jeste u tome što se ona generalno odnosi na jedinstveni, aistorični maskulinitet, koji nije uslovljen ni rasno, ni klasno, ni etnički, ni polno – obično se odnosi na hegemonijski standard belaca, srednje/više klase ili heteroseksulanosti. Ono što je dodatno problematično jeste to što ovakav koncept obično krije političku dimenziju. Vajthed piše: „uverenje da je nešto „fundamentalno pogrešno“ u savremenim rodnim odnosima održivo je samo u slučaju ako prethodno prirodno stanje stvari daje prednost „neprirodnom“ stanju stvari“. Takve pogrešne pretpostavke pobijaju istorijski dokazi: kao što su i Vajthed i Kimel pokazali, odjeci „krize maskuliniteta“ mogu se čuti u gotovo svakoj generaciji u 20. veku. Štaviše, Kimel primećuje da su „fantazije o povlačenju maskuliniteta iz feminizma bile ključna tema američkih pisaca proteklih dvesta godina“.
Ono što Vajthed zaključuje jeste da ne postoji dokaz krize maskuliniteta danas, mada ne uspeva da pruži definiciju kako ta situacija danas tačno izgleda. Međutim, priznaje da su moralnu paniku oko stanja savremenog američkog maskuliniteta izazvale određene političke implikacije izazvane militarizmom koji je crpeo svoju snagu iz rata u Vijetnamu.
Militarizam je ideologija konstruisana radi stvaranja neprijatelja i nametanja takvih predstava o „drugima“. Onaj „drugi“ je konstruisan kao različit tj. kao drugačiji, pri čemu je „drugi“ kao osnovni katalizator, dokazan kao „manji od“, odnosno manje vredan. Jednom, kada je razlika napravljena i prihvaćena, „drugi“ mora biti uništen ili će on uništiti „nas“. Dehumanizacijom drugog i stvaranjem osećaja žrtve, američke vlasti uspevale su da ubede ljude da je rat neizbežan akt odbrane.
Sam smisao „muškosti“ i muškaraca je doveden u pitanje i manipulisan od strane države, s ciljem da se zadrži vlast i državna legitimnost vojske. Postmoderna drama i američko avangardno pozorište iskoristile su ovaj istorijski trenutak u svrhu osvešćenja nacije. S druge strane, na državi je teret da osigura da proces militarizacije bude trajan i da muškarci budu spremni da služe vojsku i da idu u borbu. Vlasti imaju zadatak da „hrane“ ego i društvenu konstrukciju muškaraca kao hrabrih i snažnih. Muškarci treba da veruju da je služenje vojsci njihova „životna šansa“ da dokažu društveno konstruisane muške atribute. U borbi, oni postaju ratnici.
Tekst je odlomak iz knjige Američki postvijentamski muški identitet.
