Autor: prof. dr Ljubica Vasić

Krajem 19. veka, jezik koji se koristio za objašnjenje američkog mita o granici uticao je i na istoričare i političare poput Frederika Džejmsona Tarnera i Teodora Ruzvelta. Kada je Tarner objavio svoju čuvenu tezu o „kraju granica“ 1893. godine, Amerikanci su morali ponovo da osmisle kako da krenu napred uprkos očiglednom kraju agrarne ekspanzije. Ruzvelt je, recimo, svoju politiku vodio u skladu sa ovim mitom. Njegova politička retorika bila je pod uticajem društvenog jezika Darvina, i zasnivala se na verovanju u pobedu „čistokrvnih“ Amerikanaca.
Ovde se još jednom treba osvrnuti i nadovezati na doktrinu poznatu pod nazivom Manifest Destiny, pomoću koje se mogu oslikati promene na političkoj i geopolitičkoj sceni koje su se dogodile u Americi. Naime, geopolitika je svoj puni zamah dobila upravo između dva svetska rata. Kao što je poznato, osnove geopolitičkog mišljenja razvijane su već stotinu godina ranije. Manifest Destiny je ideja koja označava neotklonjivu potrebu da se jedan narod ili rasa proširi na određenoj teritoriji sve do odgovarajućih prirodnih granica. Američko verovanje i zastupanje ove ideje bilo je u SAD-u rašireno sredinom 19. veka (između 1830-1860. godine). Ova ideja proizašla je i iz prakse koju su SAD primenjivale u pridobijanju novih teritorija, na primer, 1819. godine otkupljuju Floridu od Španije, 1867. godine Aljasku od Rusije, dok su Novi Meksiko i Kaliforniju dobili ratom, koji je izbio nakon ulaska Teksasa u Savez.
Tek posle Drugog svetskog rata, SAD počinju da vode jednu zaista svetski orijentisanu politiku zasnovanu na principu hegemonije. Dok se ideja sadržana u konceptu Manifest Destiny odnosila samo na američki kontinent i okolna ostrva, u odnosu na Evropu dugo se sprovodila politika izolacionizma.
U društvenom smislu ovu ideju pratile su podjednako konzervativne ideje o potrebi postojanja integriteta tradicionalne porodice i, u okviru nje, odanost podeli rada između polova, zatim odanost vojnoj moći i borbenoj spremnosti, religiji i crkvi i, u suštini, protestantskim moralnim standardima „pristojnosti.”
Sveopšta podrška javnosti ovim konzervativnim idejama nije buknula tako naglo samo tokom predsedničke kampanje 1980. godine, bez sumnje pothranjene sklonošću masovnih medija da se usredsređuje na neke izuzetne događaje. Prvi politički izraz uskrsnuća nekih od ovih ideja verovatno se može naći već u Goldvoterovoj kampanji iz 1964. godine, u kojoj je Ronald Regan igrao beznačajnu ulogu, a jasno se može videti i u izboru Ričarda Niksona na predsednički položaj 1968. godine. Njihov politički uspeh otada je neprestano rastao, dobijajući nove naglaske i zadobijajući usput nove grupe pristalica. Ipak, taj opšti utisak je sasvim razumljiv, jer je upravo krajem 70-tih i početkom 80-tih godina izgledalo da je neokonzervativizam izbio na političku scenu dostižući vrhunac u odlučujućem izboru Ronalda Regana, u proglašenju njegovog mandata i u politici njegove administracije.
Kako bi se što dublje prodrlo u slojeve promena koje je sama ideologija uzrokovala u američkoj istoriji nakon rata u Vijetnamu, neophodno je pažnju skrenuti, ne samo na određene ljude i događaje, već i na društvenu istoriju kako ovih ideja, tako i njihovih sadašnjih nosilaca, s obzirom na društvene i strukturalne promene u američkom društvu koje su te ideje ponovo dovele na značajno mesto. Postavlja se pitanje šta je dovelo do toga da obrazlaganje dominantne ideologije ima više odjeka baš u ovo vreme.
Ako se oslonimo na ideje o Manifest Destiny, istorijski posmatrano, prerogativi za određivanje, utvrđivanje i ostvarenje primarnih društvenih merila uvažavanja, uspeha i neuspeha, uvek su pripadali društveno dominantnom sloju. Upravo takav sloj, tokom velikog dela američke istorije, a otelotvoren kao srednja klasa, bio je u stanju da na razne načine utisne svoje sopstvene vrednosti, ideale, shvatanja i koncepcije u gotovo sve važnije američke institucije, oblikujući tako njihovu sadržinu i način delovanja. Putem svoje ekonomske i političke dominacije u lokalnim oblastima čitave zemlje, američka srednja klasa bila je merilo vrednosti života u malim gradovima, pa tako i života u Americi uopšte. Njene vrednosti postale su američke vrednosti, njene vrline postale su američke vrline.
Dobar deo vrednosti, merila i moralnih normi američke srednje klase izvedeni su iz protestantskog nasleđa, ali podrška ovim idejama nije zavisila isključivo od religije. U stvari, etos američke srednje klase utisnut je u sve institucije koje je ta klasa kontrolisala i istovremeno je od njih stalno dobijao podsticaj. Porodica, javne škole i crkva, na primer, činili su jedan institucionalni trijumvirat za prenošenje ovih vrednosti s generacije na generaciju; sve ove institucije imale su svoj deo odgovornosti za usađivanje neophodnih vrlina kod dece. Integritet porodice i autoritet roditelja smatrali su se gotovo svetinjom, škole su bile zadužene za podučavanje moralu i nacionalnom ponosu.
U svojim nastojanjima da to učine, oni su u religiji našli motor, katalizator i glas za svoja politička ubeđenja. Istorijski gledano, ova povezanost između politike srednjih klasa i religije ne izaziva iznenađenje, jer je religija obezbeđivala kako inspiraciju tako i stalan izvor podrške mnogim vrednostima i idealima srednje klase. Upravo iz tog razloga, uzdizanje vrednosti srednje klase na svesniji nivo takođe je pospešivalo reafirmaciju tradicionalne religioznosti. Ovo posebno važi za protestantizam i za katolicizam.
Uverenje da narod treba da veruje svojim liderima delimično je nastalo u okvirima religije i često je dovodilo do nesrećnih ishoda. Istorija je preplavljena primerima monarha, diktatora, premijera, papa i predsednika koji nisu zaslužili ni mrvu poverenja, i koji su uporno sprovodili svoju politiku apsolutno suprotnu interesima svojih građana. Tokom rata u Vijetnamu, bilo je spekulacija da je predsednik znao stvari koje ostatak zemlje nije znao, te da je zbog toga američka nacija morala slepo da mu veruje. Tokom 1991. godine, kada su SAD započele rat protiv Iraka, ista parola se mogla čuti među Amerikancima da moraju da veruju predsedniku i da se prepuste njegovom vođstvu.
Takvo demonstriranje vere može da predstavlja teret svakom demokrati. Ipak je vera nešto što treba da ostane rezervisano za religiju. Poverenje, onako kako postoji između bliskih prijatelja i voljenih osoba, nešto je bez čega možemo kada je u pitanju naš odnos prema liderima. Pogotovo u kriznim vremenima, kao što je recimo rat, često čujemo kako moramo da imamo poverenja u naše lidere. Ono što je previđeno jeste to da su možda oni ti koji su stvorili tu krizu i da treba da odgovaraju za svoje postupke. Suština demokratije je da zapravo ne treba da imamo „poverenja“ u naše lidere. Demokratija je sistem sagrađen na nepoverenju i odgovornosti. U njegovoj srži se nalazi ideja da lidere treba pomno da pratimo, da ih stalno ispitujemo, da tražimo da se otvoreno diskutuje o njihovim politikama, ističe Hauard Zin.
Abraham Linkoln je još 1837. godine rekao: „Uopšteno govoreći, ovi kapitalisti funkcionišu u harmoniji, a sve sa ciljem da prevare narod…“ Danas bi ga smatrali „teoretičarem zavere“. Za neke ljude, zavera je po definiciji smešna i nepostojeća. Zapravo, „zavera“ je bona fide pravni koncept, definisan kao planiranje ili delanje u tajnosti, u nelegalne ili opasne svrhe, obično uz pomoć nedozvoljenih sredstava. Glavni način funkcionisanja vladajuće klase je više sistematičan i institucionalan nego zaverenički. Nijedan interes vladajuće klase ne bi mogao da potraje ukoliko bi se ona trudila da drži pod kontrolom celokupno društvo oslanjajući se na manipulaciju, tvrdi Zin.
Istovremeno, nijedna vladajuća klasa ne bi mogla da opstane ukoliko se ne bi starala o svojim ličnim interesima, ukoliko ne bi učestvovala, kontrolisala i inicirala određena dešavanja. Teško je zamisliti modernu državu koja nije imala slučajeve tajnih operacija. U SAD-u, mnoge tajne operacije sada su dostupne javnosti. Majkl Parenti piše o tome kako se u prethodnim dekadama dosta spekulisalo o fabrikovanom incidentu Zaliv Tonkin koji je poslužio kao izgovor za izbijanje rata u Vijetnamu; operacija Feniks, u koju su američki savetnici uključili ubilačke timove koji su ubili hiljade disidenata u Vijetnamu; aferi Votergejt koja je dovela do ostavke predsednika; akcije FBI koje su uključivale nadzor, infiltriranje i sabotažu disidentskih grupa, i ostale slične akcije američke vlade.
Klasne podele, međutim, ne očitavaju se samo kroz delanje bogatih pojedinaca i grupa. Donacije za kampanje, lobiranje ili drugi oblici politike interesnih grupa samo su deo cele priče. Pravilo klase nije samo partikularističko, već i sistematično. Klasne podele funkcionišu unutar kapitalističkog sistema, koji nameće svoje sistemske imperative. Stoga, prema Altiseru, esencijalna funkcija države jeste da funkcioniše kao agent koji će sve učiniti kako bi zadovoljio opšte potrebe celokupnog kapitalističkog sistema. To država može da sprovede u delo jer ima monopol nad legitimnom upotrebom sile. Poseduje moć da razvija tehnologiju za nadzor i kontrolu.
Kada je reč o ratu u Vijetnamu, treba istaći da je vojska predstavljala klasno strukturiranu instituciju. Politička funkcija vojske je više nego evidentna. Posvećenost antikomunizmu i konzervativizmu ovde je implicitno pravilo. Ima i politički naprednih vojnika, ali su u manjini. Gramši pobija mit o nepolitizovanoj vojsci: „Nije tačno da je vojska ustavno isključena iz politike; dužnost vojske je da štiti Ustav – drugim rečima, pravnu formu države zajedno sa svim njenim institucijama. Stoga, tzv. neutralnost samo označava podršku reakcionarnoj strani“ .
Savremeni američki neokonzervativizam, osim što uključuje političku ideologiju koja se odnosi na spoljnu politiku, sigurnost i odbranu i na viđenje uloge SAD-a u svetu, sadrži i geopolitičku doktrinu. Neokonzervativci su proučavali načine kako da povećaju američku vojnu premoć, na koje se regije sveta treba usredsrediti i kako sprečiti pojavu mogućeg suparnika.
Od Reganovog mandata, neokonzervativizam je dobio značajan politički položaj. Dolaskom Dž. V. Buša na mesto predsednika SAD-a 2001. godine započelo je razdoblje savremenog neokonzervativizma kao dominantnog obrasca vladavine. Neokonzervativci i njima bliski unipolaristi zauzimali su gotovo sve važne položaje na polju spoljne politike, odbrane i sigurnosti u Bušovoj adminitstraciji. Savremeni neokonzervativizam je na polju spoljne politike, odbrane i sigurnosti definisao skup neokonzervativnih ideologija tokom 90-tih godina prošloga veka. Njihove ideje o globalnoj dominaciji SAD-a kroz navodnu „hegemoniju dobre volje“, o nužnosti stalnog jačanja američkih vojnih kapaciteta i o potrebi preventivnog delovanja na pretnje u suštini predstavljaju geopolitičke ideje koje imaju globalni opseg. Te ideje sačinjavaju neokonzervativnu geopolitičku doktrinu.
Ideologija neokonzervativizma u nekoliko navrata koristila je matricu „novog svetskog poretka“. Naime, koncepcija „novog svetskog poretka“ razrađivana je u elitističkim krugovima Zapada i u vreme najžešćih hladnoratovskih konfrontacija. Predsednik Kenedi početkom 60-tih godina prošloga veka, naložio je „Institutu za analizu odbrane“ izradu elaborata o projektu „svetske vlade“, u čijem središtu se našla reforma Ujedinjenih nacija. Posle dvogodišnjeg istraživanja, sačinjen je tajni Memorandum broj 7 autora Linkolna Blumfilda. On konstatuje da je u tadašnjim hladnoratovskim okolnostima teško računati na prihvatanje koncepta „svetske vlade“. Kao skraćeni put za njeno uspostavljanje predsedniku Kenediju preporučuje izazivanje teških kriza i ratova i seriju traumatičnih šokova, što dokumentu daje dramatičan karakter.
Težnja za stvaranjem „svetske vlade” proistekla je iz protivrečnih procesa u SAD-u početkom 60-tih godina prošloga veka. Posledice vijetnamskog rata, masovnih buntova mladih, porast recesije, erozija mehanizama socijalne države, zahtevali su novi pristup u rešavanju složenih problema. Tradicionalne vrednosti Amerike počele su da se urušavaju i zbog preteranog očekivanja ljudi. Projekat „svetske vlade“, u velikoj meri bio je iznuđen odgovor na fenomen koji je opisan kao „kriza demokratije“.
Model transnacionalnog akumuliranja kapitala i koncentracija ekonomsko političke moći u sve užim elitnim krugovima, izrodili su novu paradigmu epohe – globalizaciju. Tako se prema Noamu Čomskom , teorijski posmatrano, globalizacija definiše kao kvalitativno novi oblik internacionalizma, koji se u odnosu na prethodnu formu razlikuje pre svega, u odnosu prema državi kao tradicionalnom subjektu međunarodnog prava. Stari internacionalizam koji priznaje ulogu države, prema novom teorijskom pristupu, zastareo je i nije sposoban da odgovori izazovima savremene epohe. Logika globalne međuzavisnosti nameće drugačiji pristup rešavanju problema, gde je vrhovni autoritet nužno preneti moć sa nacionalne na jedinstvenu „svetsku vladu“. Patriotizam i lojalnost naciji moraju biti prilagođeni lojalnosti čitavom čovečanstvu, slogan je nove epohe. Treba napomenuti da knjiga Profit iznad ljudi Noama Čomskog spada u jedno od najznačajnijih dela kritičke analize američke ideologije koja je proizvela rat u Vijetnamu i druge ratove koji su kasnije usledili. Polazi od pojma ideologije koji ima negativno značenje, ali se ne ograničava samo na kritikovane ideologije fašizma i komunizma koje su se realizovale u totalitarnim društvima. Ideologija je svaki politički relevantan govor koji sistemski iskrivljuje ili previđa činjenice, kontroliše širinu rasprave o temama koje dotiče. Uz stav da ideologija iskrivljuje uslove rasprave koji su potrebni da bi se utvrdila istina o nečemu, ide stav da ideološki govor, ne služeći istini, održava interese koji su uži od interesa koji se navode unutar ideološkog govora. Ako se ovakav pojam ideologije uzme kao smernica onda se o ideološkom govoru može govoriti u svakom društvu. Čomski se u svojoj analizi služi izveštajima specijalizovanih civilnih agencija za određena pitanja, novinskim izveštajima, ali često koristi i dokumente vladinih agencija kako bi u dokumentima koji su manje poznati javnosti otkrio otvoreno zastupanje politike koju ideologija kritikuje.

 

Tekst je odlomak iz knjige Američki postvijentamski muški identitet autora Ljubice Vasić