Konflikti – kako bez njih, ali i sa njima
Tekst je izvorno objavljen na sajtu diogenpro.com
Autor: prof. dr Ljubica Vasić
Apstrakt: Multikulturalizam ima snagu prema mišljenjima mnogih teoretičara da nadiđe specifičnosti određenog nacionalnog konteksta pa kao takav modernim društvima predstavlja civilizacijski izazov. Antropolozi su često zagovarali stav da se nacionalni identitet formira kroz kulturni. S tim u vezi, postoje tvrdnje da nijedna nacija tokom istorije nije dostigla željeni stepen nacionalnog identiteta, a da na tom putu nije potvrdila svoj kulturni identitet. Na tom putu se takođe ukazuje na bitan aspekt promišljanja o kulturnim vrednostima oblikovanim nacionalnim identitetom. Eksplicitno stremljenje ka nacionalnoj dimenziji poimanja svakodnevnog razvoja delovalo bi destruktivno u poređenju sa kulturom i na kraju je uništilo. Tu se multikulturalizam javlja kao korisno sredstvo koje zahteva pravo na različitost koje sa sobom povlači i niz drugih prava. U političkom i teorijskom smislu, jedno od tumačenja moglo bi da bude da su kulturni identiteti, posmatrani kroz prizmu multikuluralizma, reakcija na neuspeh procesa asimilacije kod integracije različitih kulturnih i kolektivnih grupa na nacionalnom državnom nivou. Kada dođe do konflikta, politika i ekonomija igraju veliku ulogu ali rešavanje konflikata može da uključi druge faktore, kao što su međunarodna tela koja svoju pregovaračku snagu mogu uslovno da crpe upravo iz teorija i različitih kulturoloških modula koje su vremenom iznedrila upravo kulturni identiteti.
Ključne reči: kulturni identiteti, nacionalni identiteti, društvo, konflikti, rešavanje konflikata
Multikulturalizam i moderno društvo
Multikulturalizam (Ellman and Feidelson Jr., 1965) je jedna od pojava koja je ukazala na krizu „projekta“ modernosti. Štaviše, osnovni činioci ovog projekta – filozofski, politički i društveni – upitni su kada je reč o traženja multikulturnog identiteta i to prevashodno zbog uključivanja prava na različitost. Postavljajući modernost u odnosu prema pravu na različitost, multikulturalizam prevazilazi specifičnosti svakog pojedinačnog nacionalnog konteksta i svim modernim društvima pruža jasan civilizacijski izazov (Vasić, 2019)
Prema američkom kritičaru Lajonelu Trilingu (Petrović, 2004), za modernu kulturu karakteristično je uverenje da je primarna funkcija mišljenja oslobađanje pojedinca od „tiranije“ sopstvene kulture. Ono što je Triling opisao bio je fenomen čiji se koreni mogu pratiti do romantizma i prosvetiteljstva. Međutim, u najnovijim manifestacijama, ono što je izgledalo kao reakcija na autoritarnost, evoluiralo je u sumnju u svaki autoritet, moralni, intelektualni i politički. U tom kontekstu, Triling govori o rastućem razočaranju kulture u sebe, i o gorkoj netrpeljivosti prema civilizaciji. Multikulturalizam je prema Trilingu jedan od onih anti-kulturnih fenomena. Međutim, budući da je degenerisan gotovo u nešto poput slogana, termin multikulturalizam želi da podstakne niz nesporazuma. Pre svega, sociološka činjenica je da je, na primer, Amerika uvek bila multikulturalno i multietničko društvo. Zaista, jedinstveno je političko dostignuće naših zemalja stvoriti društvo u kojem su mnoge religije, etničke pripadnosti i rasne razlike podređene višem jedinstvu nacionalnog identiteta (Vasić, 2017). Otuda je termin „melting pot“ tradicionalna definicija Amerike.
Problem nastaje kada ovu prihvatljivu viziju multikulturalnog društva zameni ideologija multikulturalizma, podižući lestvicu spoznaje o samoj viziji multukulturalizma. Ovde bi moglo da se doda da profesor sa prostora bivše Jugoslavije (Hadžialić S., 2013) sa EU univerziteta piše i o ideji multi-identiteta. U ovom slučaju, politika etničke i rasne ravnopravnosti urušava postignuto jedinstvo, što se već dešavalo. Tokom ranih godina dvadesetog veka, talas etničke borbenosti prelio se širom zemlje. Teodor Ruzvelt je bio u pravu kada je upozorio na gotovo siguran način uništavanja nacije ukoliko joj se dozvoli da se pretvori u mešavinu uzajamno netolerantnih nacionalnosti. Osnovni etos multikulturalizma zasnovan je na uvidu u to da li sve kulture podjednako vrede, i zato postoje mišljenja da etnocentrizam i rasizam treba optužiti za sve one koji biraju kulturu, kulturno nasleđe ili moralni i društveni poredak u odnosu jedni na druge. Međutim, da li sve kulture podjednako vrede? Tačno je da svako može da poseduje dobru ličnost. S druge strane, neki su značajno doprineli znanju, politici i kulturi više od drugih (Parenti, 1993).
Duševni egalitarizam podržava imperativ multikulturalizma i olakšava objašnjenje činjenice trenutne akademske opsednutosti pojmom razlike i široko rasprostranjeno insistiranje na razlikama koje nas razdvajaju – pre svega rasnoj, klasnoj, seksualnoj i etničkoj raznolikosti – mora dati prioritet našoj zajedničkoj ljudskoj prirodi (Walcutt, 1956). Slavljenje „različitosti“ može da liči na zagovaranje konsenzusa i istinskog pluralizma. Međutim, u stvarnosti se proizvodi orvelovska situacija u kojoj „različitost“ zapravo znači da su stroga intelektualna sloboda i tolerancija rezervisani isključivo za one koji prihvataju nečiju ideju različitosti. Dešava se da se odstupanje od multikulturalizma kažnjava društvenim izopštavanjem, pohađanjem obaveznih časova „podizanja svesti“ ili „suspendovanjem“ iz društva, pa čak i potpunim odbacivanjem.
Kao i većina moderne tiranije, tiranija političke korektnosti slobodno koristi i zloupotrebljava retoriku vrline u pokušaju da obezbedi saglasnost i ćutanje drugih mišljenja. To je „umeće“ njenog zavođenja. Cilj nije prosvetljenje i ubeđivanje, već reakcija na kritike zasnovane na predrasudama. Naravno, ovo je nešto što nove akademske zajednice odbijaju da priznaju. Istina je da ovo sa čime se danas suočavamo nije ništa manje od uništavanja temeljne premise koncepcije „slobodnog“ obrazovanja i „slobodne“ političke zajednice. Poštovanje racionalnosti i individualnih prava, posvećenost idealima nezanimljive kritike i slepila, unapređenje u skladu sa zaslugama, a ne u skladu sa seksualnim, rasnim ili etničkim poreklom, dakle, ove suštinske ideje predstavljaju čvrste temelje političkih i obrazovnih sistema na našim prostorima.
Svaka rasprava o naciji, o etničkom i nacionalnom identitetu, kao i o društvenim pitanjima i identitetu uopšte, sprečava ozbiljne terminološke poteškoće. Dakle, kada krenemo u istraživanje fenomena ovih identiteta, uvedimo prvo dva bliska, a opet različita koncepta. Prvo, pojam etnički, koji stoji uz etničke grupe, etničke zajednice i identitet etničkih grupa, i drugo, pojam nacionalnosti koji nastaje sa nacijom, nacionalnom zajednicom, nacionalizmom i nacionalnim identitetom. Za našu raspravu važno je uočiti razliku između ova dva koncepta i entiteta (etnički i nacionalni), kao i te dve zajednice (etnička i nacionalna) i ove dve kolektivnosti i identiteta (etnički i nacionalni). Nema sumnje da su etničke grupe takođe etničke zajednice (etnička pripadnost) i etnički identiteti trajno povezani sa istorijom čovečanstva: s obzirom na odnose među ljudima. Nalazimo ih u svim regionima sveta i u svim periodima (Jameson, 2005). Mada etničko, prema mišljenju profesora Hadžialića, prerasta „nadnaravno“ i kreće ka „fašističkom šovinizmu” na prostorima Balkana, kako i navodi u nizu svojih eseja u SAD (Eurasia Review, 2020-2021). Od naše svesti o pojmu istorije čovečanstva, o arheološkim nalazima i mnogim pisanim dokumentima, uključujući čitav istorijski razvoj, svuda se susrećemo sa kulturnom i etničkom raznolikošću. Polazimo od teoreme da su izvorni „protoetnici“ i etničke grupe i etnički identiteti nakon njihovog odstupanja od starijih istorijskih fenomena nacije i nacionalnih identiteta (Parenti, 1965). Budući da su nacije čitave nacionalne zajednice, nacionalni identiteti su stoga moderni fenomeni koji se grade u epohi modernog društva (Dašić, 2003). Mi smo (pitanje koje se ponovo uspostavlja u evropskim zemljama) suočeni sa zemljotresom izazvanim migrantskom krizom. Od identitetskih pokreta koji su na snazi poslednjih godina, sa namerom da se utvrde ko su „pravi“ Austrijanci, Finci, Mađari, pa sve do Bregzita 2020. godine koji je poljuljao samu ideju evropske narodne zajednice, osetljivo pitanje pripadnosti zauzima pažnju politikologa, sociologa, naučnika iz kulture i drugih istraživača. Tako se može reći da potreba „da se govori o identitetu u okviru kulturne politike u skladu je sa konzervativnim, desno orijentisanim evropskim vladama. Kriterijumi su jezik i književnost, svest o istoriji i verskoj pripadnosti, običaji, način života, određeni oblici poznavanja duhovne istoriografije, obrasci mentaliteta i čitav svet percepcije ljudi o sebi. Dakle, akcenat je na kulturnom nasleđu, a glavne dimenzije srpske kulture prepoznaju slovenački, vizantijski i staro-balkanski, herojski, prosvećeno-evropski“ (Vasić, 2019). Prema određenim sprovedenim istraživanjima moglo bi da se kaže da bi Srbi bili bliži Grcima. S tim u vezi, vera bi „igrala veću ulogu nego u drugim evropskim narodima, što je proizvod istorijskih i političkih prilika u kojima je formiran identitet u odnosu na osvajače (Osmanlije, Austrougari 1867-1918.). Traženje identiteta u religiji posebno je problematično za sociologe. Kao primer diverzifikacije u kulturi, politici i identitetu mogli bismo uzeti evoluciju jezika nakon raspada Jugoslavije. Postoji više jezika. Reč je o izgradnji identiteta zasnovanom na kulturološkim kriterijumima. Kulturno nasleđe je važno jer jezik i religija nisu dovoljni za formiranje nacionalnog identiteta“, o čemu su raspravljali mnogi teoretičari (Vasić, 2019).
Kulturni identitet
Kroz kulturni identitet upravo se stvara i nacionalni identitet. Zapravo, nijedna nacija tokom istorije nije postigla važan stepen nacionalnog identiteta, a da nije pokazala, razvila i potvrdila svoj kulturni identitet. Ukazuje se na važan aspekt razmišljanja o kulturnim vrednostima oblikovanim nacionalnim identitetom. Inherentno stremljenje ka nacionalnoj dimenziji poimanja svakodnevnog razvoja delovalo bi destruktivno u poređenju sa kulturom i na kraju je uništilo. Simbol nezrele ili slabe nacionalne svesti i identiteta je potreba da se ona forsira, po svaku cenu (Vasić, 2017), počev od mitova pa sve do ignorisanja drugog i drugačijeg. Ne zaboravimo da bez interakcije kultura ne samo da ne može napredovati već vremenom može da implodira i to ne samo u sopstvenoj boli, već i u boli neposrednog okruženja (Hadžialić S., 2019). Ostaje „otvorena dilema o međusobnim odnosima koji preovladavaju teorijskim konceptom etničkog identiteta i zvanične statističke prakse na primerima Srbije i Francuske. Poštujući važnost socio-psiholoških korena etniciteta, primordijalizam daje objašnjenje postojanosti kolektivnih veza. Međutim, ono ne odgovara na pitanje zašto je kolektivni identitet postao kategorija koja se menja i zašto se novi kolektivni identiteti javljaju među biološki i kulturološki različitim grupama. Primordijalističko gledište, s jedne strane, minimalizuje uticaj istorijskih i društvenih okolnosti koje mogu istovremeno konstruisati i dekonstruisati, odnosno ojačati i oslabiti kolektivni identitet, dok, s druge strane, naglašava značaj biološkog i kulturnog nasleđa“ (Vasić, 2019), i naglašava fleksibilnost etničkih granica, ali ne nauštrb drugog i drugačijeg.
Šta nas razlikuje i, takođe, šta je to po čemu smo slični, tako značajno, u odnosu prema moćnoj dijaspori u svetu: irskoj, grčkoj, japanskoj, izraelskoj, kineskoj, italijanskoj? Odgovor bi se mogao naći u njihovim moćnim državama, u jasnom identitetu matice, u državnoj politici prema dijaspori ili u pitanju percepcije sopstvene države. Tako, diplomatija dijaspore definisana je kao zajednička akcija koja se sprovodi, ocrtava i podržava energijom širokog spektra migranata koji imaju uticaj na kulturu, politiku i ekonomiju drugih zemalja, na način koji stvara zajedničku korist za zemlju porekla – kao i za zemlju u kojoj su osnovali svoj novi dom. U bilo kojoj zemlji njeni ljudi su vitalni izvor održivog razvoja, bez obzira da li su državljani zemlje porekla ili neke druge države. Ogroman potencijal koji, na primer, Republika Srbija poseduje, nekako, paradoksalno, podrazumeva da zemlja nije u potpunosti svesna svog ogromnog potencijala. No, i taj „potencijal se može realizovati u mimohodu između zajedništva interaktivnog oblika ljudskosti prostora i okruženja u kojem Srbija bivstvuje, a naročito tamo gde se govori i piše istim, zajedničkim jezikom“ (Hadžialić, 2019).
Danas, društveni kritičari pažljivo zapažaju jedan aspekt stvarne ortodoksnosti, ističući da je feministička kritika objektivnog sagledavanja muškarca zapravo kritika nauke kao sasvim „muškog“ pristupa znanju. Ovaj pristup bi lako mogao dovesti do odbacivanja „muškog“ kriterijuma za verifikaciju. Podaci iz društvenih nauka pokazuju da sukobi koji se završavaju direktnim pobedama na bojnom polju često neguju i produbljuju autoritarnost u državi pobednici i povećavaju verovatnoću da se rat ponovi. Sukobi koji se završavaju sporazumima u proseku imaju trajnije i održivije ishode. Dokazi govore u prilog tome da je veća verovatnoća da će pregovaračka snaga biti u ravnoteži kada su mirovni procesi reprezentativni i uključuju sve strane u sukobu. Moglo bi se uzeti u obzir kao da do takvog ishoda može da dođe ako se žene nađu za pregovaračkim stolom, kada se konsultuje civilno društvo i kada se mirovni procesi institucionalizuju. (Carnegie Endowment for International Peace, 2020)
Može da se kaže da se termin „multikulturalizam“ najčešće koristi u pogledu dva značenja. Prvo značenje ogleda se u opisnom i neutralnom smislu (sinonimu multikulturalizma), kada označava činjenicu postojanja kulturno-etničkog pluralizma unutar nacionalnih država. U užem smislu, termin predstavlja ideološko-normativni i politički odgovor na izazov integracije različitih kulturno-etničkih manjina u nacionalnu državu, na način koji podrazumeva priznavanje njihovog kulturnog i etničkog identiteta. U političkom i teorijskom smislu, jedno od tumačenja moglo bi da bude da je multikulturalizam reakcija na neuspeh asimilacionog modela upravo u integraciji različitih kulturnih i kolektivnih grupa na nacionalnom, državnom nivou.
Konflikt
U jesen ove godine posle godina brojnih sukoba dveju strana, izbio je novi rat oko Nagorno-Karabaha. Kako se Rusija usredsredila na proteste u Belorusiji, zamrznuti sukob u Ukrajini i rat u Siriji, Azerbejdžan je smatrao da veliki severni sused neće biti voljan da interveniše. Ovo je bilo od presudnog značaja za Azerbejdžan, jer Rusija ima značajan uticaj na Jermeniju, a i Rusija i Jermenija su članice Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Poput svog zapadnog kolege – NATO, ODKB napad na jednu državu doživljava kao akt agresije na sve svoje države članice. Rusija je uskočila u trenutku koji je ona smatrala najpogodnijim, a da bi sprečila borbu u blizini Stepanakerta, želeći da pokaže regionu i svetu da je i dalje dominantna sila na Južnom Kavkazu. Kontrolišući Kavkaz, Rusija kontroliše energetske puteve koji povezuju jedan od najvećih rezervoara energije na svetu, Centralnu Aziju na jednoj i Evropu na drugoj strani. Kakav god deo Turska uzimala u mirovnoj misiji u Nagorno-Karabahu, očigledno je da se nakon drugog rata u Karabahu Turska ponovo pojavila kao ključna regionalna sila koju treba uzeti u obzir na Južnom Kavkazu (Institut za razvoj i međunarodne odnose, Zagreb, 2020).
Pitanja uslova opstanka stanovništva, pitanja imovine, ljudskih prava, ekonomskog razvoja i sva pitanja koja se tiču povratnika/velika reintegracija izbeglica, dakle ovo su tek neka od pitanja u Nagorno-Karabahu koja podsećaju na slične izazove posleratne obnove sa kojima se suočavaju u drugim analognim kontekstima poput posleratnog „Kosova“, kao i u Bosni i Hercegovini. U oba slučaja, međunarodne organizacije, nevladine organizacije i bilateralni donatori bili su aktivni u posleratnoj obnovi i pomirenju. Iako su same sebi postavljale niz izazova, ove organizacije stabilizovale su pogođene zajednice da bi administrativne strukture države, priznate ili ne, zaživele. U oba slučaja bilo je potrebno administrativno složeno međunarodno prisustvo i prelazna administracija da bi se krhki mir na terenu pretvorio u održivo rešenje.
Traženje održivog rešenja
Sada kada je potpisan sporazum o prekidu vatre, mnogi traže ponovno uključivanje Minske grupe u bilo koji naredni pregovarački proces. Ovo će biti neophodan, iako nedovoljan uslov, premanekim mišljenjima, za naredne razgovore kako bi se postiglo održivije rešenje. Oživljena multilateralna diplomatija u okviru Minske grupe trebalo bi da bude dopunjena podjednakim naporima koji se upinju u posleratnoj obnovi i izgradnji mira. Uprkos ovim neizvesnostima, ima mišljenja da i Zapad i Rusija mogu mnogo da dobiju od dublje diplomatske saradnje u Nagorno-Karabahu. Odnosi Rusije sa Zapadom su u stalnom padu tokom poslednje dve decenije. Da bi se sporazum održao, prema mišljenju pojedinih analitičara trebalo bi omogućiti kontinuiranu saradnju Minske grupe i međunarodnih i regionalnih organizacija opremljenih da se pozabave ograničenjima sporazuma. Takva saradnja je apsolutno neophodna, ali takođe bi bila bez presedana. Ako bi saradnja zaživela, Rusija bi tek onda mogla da stekne kredibilitet za svoju ulogu mirotvorca. Zapad bi dobio stvarnu šansu za rešavanje ovog sukoba, koji bi inače ostao sredstvo za autoritarnu konsolidaciju u regionu (Carnegie Endowment for International Peace, 2020)
Ipak, dugotrajne neizvesnosti i problemi sukoba su oni za koje ruski i turski predstavnici možda nisu najbolje opremljeni. Kao proizvod onoga što se u osnovi čini posleratnom geopolitičkom pogodbom između Turske i Rusije, sporazum o Nagorno-Karabahu je i organizacijski ogoljen. Uloga Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), te Minske grupe, decenijama starog foruma za rešavanje jermensko-azerbejdžanskog sukoba, grupe koja uključuje Sjedinjene Države, Francusku i Rusiju, ostaje važna. Ova struktura je neophodna za izgradnju političkog procesa za pretvaranje sporazuma u trajnije rešenje. Međutim, forma takvog uključivanja i dalje je neizvesna.
Profesor Dragan Simeunović je povodom rata koji je buknuo rekao da „su uzrok izbijanja ovakvog sukoba teritorijalna i etnička sporenja koja imaju duge istorijske korene a koja povremeno izmiču kontroli velikih sila u regionu“ (Simeunović, 2021). Takođe, Simeunović smatra da novi sukov Jermenije i Azerbejdžana neće doneti konačno razrešenje niti ono može biti postignuto bez formiranja međunarodnog tela i dodaje da „bi tu trebalo da budu uključene sve zainteresovane velike sile, kao što smo mi videli na nedavnom primeru „Kosova“, ali to ponekad iz različitih razloga izostane“ (Simeunović, 2021). Ca druge strane, profesor Sabahudin Hadžialić (2001) smatra da se radi o mnoštvu razloga za navedene sukobe (primerom Bosne i Hercegovine) i da se ne radi o teritorijalnim (mada jesu de facto, zbog realizacije onoga što sledi, ali ne i de jure, prema mišljenju Hadžialića): „bezvlašće; organizovana anarhija; laž oko ugroženosti nacionalnih interesa; neupitnost stavova vođe”. Postavlja se pitanje kakav bi pregovarački položaj imala Srbija ukoliko bi se našla u sličnoj situaciji. Ovakav potencijalni scenario stavlja se na procenu ekspertima, analitičarima, stratezima ali i zvaničnicima koji bi svaku svoju izjavu o ovakvim i sličnim pitanjima trebalo da daju promišljeno, i možda čak učestalije.
Zaključak
„Raskorak“ u postizanju „efekta“ pravednog, održivog rešenja posledica je sklonosti da se prihvate sporazumi koji značajno smanjuju ili ukidaju direktno nasilje, ali zanemaruju nasilne strukture koje su u samoj osnovi sukoba. Neposredno nasilje prestaje ali se „potrebe za društvenim, ekonomskim, verskim i kulturnim promenama… retko zadovoljavaju, stvarajući raskorak između očekivanja od mira i onoga što je postignuto“ (Tepšić i Džuverović, 2011). Drugim rečima, raskorak u postizanju pravednosti je razlika između „očekivanog smanjenja strukturnog nasilja…i stvarnog ishoda“ (Graf, Kramer and Nicolescou, 2007).
U svom radu „Teorija rešavanja sukoba: Osnovni koncepti i paradigme“, Tepšić i Džuverović (2011) kažu da jedan od teoretičara rešavanja sukoba, Dž. P. Lederak navodi četiri „zamke“ koje ovakvi pristupi moraju izbeći da bi se smatrali uspešnim. Mi ćemo se za sada fokusirati na dva a to su: disparitet međuzavisnosti i disparitet pravednosti. Prvi se odnosi na predstavnike sukobljenih strana koji učestvuju u procesima rešavanja konflikta. Ovakvi kontakti su najčešće horizontalno društveno određeni i karakteriše ih isključivost uzimajući u obzir da se vojnici sastaju isključivo s vojnicima, političari s političarima, predstavnici nevladinog sektora s predstavnicima nevladinog sektora. Pri tom zanemaruju se vertikalni društveni odnosi kao što je kontakt političara i građana, vojnika i predstavnika građanskog društva. (Tepšić i Džuverović, 2011).
Glavni izazov za rešavanje konflikata je primena rešenja na nasilne i dugotrajne etničke sukobe. Teorije koje se bave konfliktima uspele su da prikupe čitav niz studija o posredovanju, arbitraži, ulozi pregovaranja trećih strana u pregovorima i rešavanju problema. Dalje, zabeležen je stalni razvoj u studijama koje se tiču međudržavnih konflikata u međunarodnom sistemu. Mnoge studije su se takođe bavile ulogom međunarodnog sistema kao stranom koja upravlja rešavanjem konflikata. Međutim, uprkos očiglednom porastu nasilja izazvanog etničkim sukobima, društvene nauke su tek nedavno ozbiljno shvatile problem rešavanja sukoba u ovoj oblasti.
Sudsko poravnjanje ili arbitraža kao tradicionalna sredstva rešavanja sukoba proizvod su poretka koji počiva na rigidnosti institucija, ustaljenim normama ponašanja, filozofiji moći, političkim elitama. Nasuprot njima, teorija rešavanja konflikata je naučno utemeljena oblast koja nastoji da spozna pravu prirodu konflikata i sukobljenih strana, i primeni sredstva rešavanja sukoba koja će voditi konstruktivnim, opšteprihvatljivim i održivim ishodima. Disparitet u postizanju pravednosti je posledica sklonosti da se prihvate sporazumi koji značajno smanjuju direktno nasilje, ali zanemaruju nasilne strukture koje su u samoj osnovi sukoba. Neposredno nasilje prestaje ali se „potrebe za društvenim, ekonomskim, verskim i kulturnim promenama retko zadovoljavaju, stvarajući raskorak između očekivanja od mira i onoga što je postignuto (Tepšić i Džuverović, 2011).
Cultural identities as instruments of the resolution of conflict
Conflict – how to live with them, how to live without them as well
Abstract: According to many theorists, multiculturalism has the power, to transcend the specifics of a particular national context and as such poses a civilizational challenge to modern societies. Anthropologists have often advocated the stand that national identity could be formed through cultural identities. In this regard, we stumble across the claims that no nation has historically reached the desired level of national identity without confirming its cultural identity along the way. This path also points to an important aspect of thinking (imagining) about cultural values shaped by national identity. An explicit aspiration towards the national dimension of the notion of everyday development would seem destructive compared to culture, and ultimately it would destroy it. Here, multiculturalism appears as a useful tool that requires the right to diversity, which entails a number of other rights. In political and theoretical terms, one interpretation could lean on the analysis that cultural identities, viewed through the prism of multiculturalism, represent a reaction to the failure of the assimilation process in integrating different cultural and collective groups at the national state level. When it comes to conflict, politics and economics play a big role, but conflict resolution can involve other factors, such as international bodies, which can, conditionally speaking, draw their bargaining power from theories and various cultural modules that have emerged over time as a product of cultural identities.
Key words: cultural identities, national identities, society, conflicts, conflict resolution
Literatura:
Ellman, R. and Feidelson C, Jr. (1965); The Modern Tradition – Backgrounds of Modern Literature, Oxford University Press, New York, p. (6-14)
Hadžialić, S. (2004) – tekst “Nama je potreban novi rat! (Bosna i Hercegovina post mortem) (Časopis MOST, Mostar, BiH, broj 146 (59), 2002. i knjiga “Organi(zirana)zovana anarhija”, BiH, 2004.g. (55-57)
Hadžialić S. (2013) – tekst “Angažirana umjetnost kao alternativa…”, časopis NOVI PLAMEN, Zagreb, Hrvatska (str.325-326), broj 18-19. https://sabihadzi.weebly.com/novi-plamen-13122013.html (pristupljeno 2.2.2021)
Hadžialić, S. (2019) – “A life gives life”, časopis DIOGEN pro kultura magazine – http://www.diogenpro.com/englishlanguage—solidarity-story.html – stranica portala unutar magazine (pristupljeno 2.2.2021)
Hadžialić S. (2020-2021) – Niz tekstova o fašističkom šovinzmu u Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori: https://www.eurasiareview.com/author/sabahudin-hadzialic/ Eurasia Review (SAD) – (pristupljeno 2.2.2021)
Hadžialić S. (2021) – “Virus Balkanicus – Fascist Chauvinism: Montenegro Uber Alles And The Never-Ending Story – Essay” https://www.eurasiareview.com/05022021-virus-balkanicus-fascist-chauvinism-montenegro-uber-allesand-the-never-ending-story-essay/ (pristupljeno 2.2.2021). Formula unutar teksta je “Pravo jeste odgovornost, odgovornost jeste empatija a empatija jeste jednakopravnost
Vasic, Lj. (2017); “Theatrical Response to the Vietnam War – Construction of Masculinity in the Post-Vietnam America” in: America, ed. Dragan Boskovic and Marija Lojanica, Filolosko-umetnicki fakultet, Kragujevac p. 369
Vasić, Lj. (2019), „Kulturno nasleđe Srbije i dijaspora kao elementi diplomatije“ u: Međunarodna politika, Beograd, god. LXX, br. 1175, jul-septembar, 47-57
Parenti, M. (1993); Land of Idols: Political Mythology in America, St. Martin’s, p. 45
Walcutt, C. (1956); American Literary Naturalism, a Divided Stream, University of Minnesota Press, Minneapolis, p. 48-55
Jameson, F. (2005); Postmodernism or the Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, p. 34
Michael Parenti, Ethnic and Political Attitudes, Arno, 1975, (85-97)
Dasic, David (2003), Diplomatija – Ekonomska, multilateralna i bilateralna, Univerzitet Braca Karic, Beograd, p. (189-191)
Jameson, Frederick (2005); Postmodernism or the Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, p.65-70
Lena Petrovic, Literature, Culture, Identity: Introducing XX Century Literary Theory, 2004, (255-270)
Wilfried Graf, Gudrun Kramer and Augustin Nicolescou,“Counselling and training for conflict transformation and peace-building“, u: Charles Webel and Johan Galtung (eds.), Handbook of Peace and Conflict Studies, Routledge, Oxford, 2007, p. 125
Goran Tepšić i Nemanja Džuverović, Teorije rešavanja sukoba: osnovni koncelti i paradigme, Fakultet političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije, 2011, 362, 375-376
Izvori sa inteneta:
https://carnegieendowment.org/2020/11/24/russia-and-west-still-need-each-other-in-nagorno-karabakh-pub-83295
https://irmo.hr/wp-content/uploads/2020/11/IRMO-Brief-11-2020.pdf
The End of the Second Karabakh War: Has a Lasting Peace come to the South Caucasus?
https://www.alo.rs/vesti/svet/otkrivamo-uzrok-izbijanja-rata-sukob-izmedu-jermenije-i-azerbejdzana-je-izmakao-kontroli/344057/vest
Tekst ne predstavlja stav institucije u kojoj je autroka zaposlena.
Ljubica Vasić, „Kulturno nasleđe Srbije kao element diplomatije“, Međunarodna politika; Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, BR. 1175/Jul-Septembar 2019, str. 77-56
http://www.diogenpro.com/regionalne-refleksije—zapadni-balkan.html
